Bojkot i profesor Slobodan Jovanović

Današnja opozicija („Savez za Srbiju“) nalazi se u sličnoj situaciji u kojoj se nalazila opozicija, u prvoj deceniji jugoslovenskog komunističkog režima, a imala je pametnog, najvećeg intelektualca među Srbima, čijoj se reči može verovati.

Radi se o rečima koje je Slobodan Jovanović napisao 1. novembra 1953, u vreme kada su Brozovi zaštitnici sa zapada objavljivali kako je ovaj krenuo putem demokratizacije ustanova.

Slobodan Jovanović je zabeležio: „Kako stoji s novim Izbornim zakonom? U britanskoj štampi bilo je pokušaja da se stvari predstave tako kao da će posle toga zakona biti omogućen ulazak Opozicije u Skupštinu. Gubi se, međutim, iz vida ovaj fakt. Zakon je izglasan u septembru, a izbori će biti u novembru. Da li bi, u roku od nekoliko nedelja, Opozicija, koja je već devet godina svima sredstvima vlasti ugušivana, mogla ponovo oživeti i prikupiti se za izbornu borbu? Zacelo ne!“ Ovom svom odgovoru, Slobodan Jovanović je dodao da izlaskom na komunisitčke izbore „prava opozicija“ ne bi ništa dobila, jer je ona „nezadovoljna komunističkim režimom uopšte“. U svakom slučaju, komunisti se ne bi „ustručavali da protiv svih sumnjivih kandidata i njihovih predlagača upotrebe njihova uobičajena sredstva zastrašivanja, pa, ako ustreba“ i fizičku silu.

Dakle, svako ko bi potražio odgovor kod najvećeg srpskog pravnika svih vremena, da li da današnja opozicija izađe na izbore, dobio bi ovaj jednostavan odgovor: „Zacelo ne!“

Postavlja se pitanje: šta posle bojkota? Odgovor na ovo pitanje leži, s obzirom na redovan tok stvari, u tri pojma: ispaštanje, žrtvovanje i disanje za vratom.

Većem delu SZS , koji je doneo odluku o bojkotu, biće dobrodošlo vreme za ispaštanje greha zbog veza sa poodavno bivšim „žutim“ režimom. Dobar primer za ovo je „drugarica“ Čomić („drugarica“ u ideološkom smislu), bez čijeg diktatorisanja Skupštinom ne bi bilo ni „Maje i Marjana“. Izvesno apstiniranje od vlasti, koje bojkotom dobija izgled ispaštanja greha, dobro će doći i čelnicima, D. Đilasu i V. Jeremiću. Sve u svemu, bojkot će pročistiti opozicione redove.

Neučestvovanje na izborima zarad razotkrivanja diktatorskog lica vlasti izgledaće kao žrtva „bojkotaša“ za opšte dobro. Opšte dobro, u današnjoj Srbiji, je legalizovanje opozicije, odnosno stvaranje političkog sistema sa opozicijom. Stvoriti sistem sa pravom opozicijom znači ostvariti ključno ljudsko pravo: pravo na slobodu izražavanja.

Ta sloboda je poluga za razvoj svakog društva. Samim tim, podneti žrtvu za tu vrednost ne samo da podiže ugled onome ko se žrtvuje, nego i donosi mu trajnije zasluge.

Najzad, posle izbora vlast bi morala u parlamentu da poštuje one koji bi se predstavljali kao opozicija, barem predsedavajući ne bi isključivao mikrofon u pola reči Alek. (u negativnom kontekstu), i ne bi dolazili pljuskovi i salve ruženja i kuđenja protiv pojedinih opozicionara. Jer, izvan parlamenta bi, kao prava opoziciona savest, ostali ljudi koji nisu pristali da budu ikebana u jednopartijskom sistemu, odnosno sistemu koji ima sva obeležeja diktature (koji predstavlja manje ili više uspelu kopiju titoističkog režima).

Uostalom, prema jednom aksiomu Roberta Dahla, „verovatnoća da će vlada tolerisati opoziciju raste ukoliko očekivani troškovi suzbijanja opozicije rastu“. Usled bojkota, troškovi vlade svakako rastu.

Uz to, situacija u kojoj je vanparlamentarna opozicija jača od parlamentarne „opozicije“, predstavlja anomaliju i neodrživa je na duži rok. To je situacija u kojoj, po definiciji, parlament mora da se raspusti zbog očigledne disharmonije sa biračkim telom.

Vreme bojkota bi bilo vreme sazrevanja svesti o ljudskim pravima do koje se na Zapadu došlo pre više do 200 godina. Vreme je da i ovde obični ljudi dođu do jednostavnog saznanja da se ljudi rađaju jednaki i da ih je njihov Stvoritelj obdario pravima, kao što su život, sloboda, svojina, otpor ugnjetavanju, težnja ka sreći, ili kako je to Aleksa Šantić ispevao: „Volovi jaram trpe, a ne ljudi, Bog je slobodu dao za čovjeka“.

Trebalo bi da je prošlo ono vreme, o kome Gojko Đogo kaže:

„Samo glupave ovce,

Svete srpske životinje,

Mirno pasu na Terazijama

I osluškuju zvono na ugiču.“

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu