Bojkot izbora i Vesićev „ćelavi trg“

Polarizacija srpskog društva dostiže opasne razmere i samo je pitanje kakva ili čija će nesmotrenost dovesti do tragičnog kuršlusa.

Aleksandar Vučić je političar neviđene verbalne, ali sve češće i neverbalne nasilnosti, a hiperprodukcija mržnje kojom hrani svoje biračko telo na dnevnom nivou dovodi do društvene destrukcije. Nijedan vladar nije uspeo da za tako kratki period svoje vladavine podeli ionako podelama sklon narod.

Oni koji ga vole svoju ljubav javno emaniraju obično okupljeni u grupama koje pružaju sigurnost i u kojima neće biti izloženi preziru i podsmehu. Ipak, ta ljubav se ne može meriti sa onim patološkim obožavanjem lika i dela Josipa Broza ili Slobodana Miloševića, ma koliko se današnji Vođa trudio da se p(d)okaže njihovim dostojnim naslednikom.

Mržnja koju prema njemu gaji nemali broj Srba mešavina je gađenja, nemoći i ljutnje. Oni koji ga mrze imaju veliki rušilački potencijal, koji ni brojnost onih koji ga podržavaju ne može da neutrališe. Dok su komunisti bili spremni da polože svoj, ali svakako i da uzmu tuđi život zarad ideologije i ličnosti koja je personifikuje, naprednjaci više liče na košnicu sa bezbroj sterilnih radilica koje stvaraju med za podgojene trutove i maticu koja čuva nektar. Malo je pčela stražarnica koje će se ubodom žaoke žrtvovati zarad odbrane svog gospodara.

Srbi su nacija sa jakim ruralnim mentalitetom bez razvijene građanske postojanosti. Promene državnog uređenja, koje se serijski svode na detronizaciju istrošenog vođe, nisu indukovane istorijskim zakonomernostima i društvenim dogovorom, već evolutivnim nužnostima i refleksom prisile.

Zato one ne liče na evropske buržaoske revolucije koje su čitave narode gurale nekoliko civilizacijskih koraka napred. Nama su bliži surovi riterski ratovi i krvave seljačke bune posle kojih točak istorije pokrećemo kotrljajući odsečene glave poraženih protivnika.

Slaba je nada da ćemo se ikada osloboditi prokletstva da svaka nova vlast počinje sa ledine, a svoj raison d’etre gradi na mržnji prema pobeđenima.

Gde god da se sretnu pristalice vlasti i opozicije, bilo da su protestne subotnje šetnje ili ritualne, samohvalisave manifestacije vlasti, dolazi do opasnog varničenja. Srbija nije, kako nas predsednik želi ubediti, veliko gradilište prekriveno peskom i cementom, već zapušteni magacin sa prosutim barutom i iscurelim benzinom.

Samo puka sreća i hladnokrvna suzdržanost prisutnih sprečavaju da ne dođe do masivnijeg izliva besa i brutalnog fizičkog obračuna ne dve Srbije, već dva sveta, dve dimenzije, dve civilizacije. Njihove malobrojne dodirne tačke preseka, umesto da postanu sigurnosni ventili za spuštanje tenzija između komšija i sabraće, postaju mesta gde se nagomilana negativna energija pretvara u razarajući talas mržnje.

Posle nekontrolisanog pražnjenja, koje je za sada ostavilo samo lakše povrede tela i časti, ostaju pregorele licne društvenih osigurača koje je teško ponovo osposobiti i staviti ih u funkciju.

Sve smo bliže raspisivanju možda i poslednjih izbora u postpetooktobarskoj Srbiji. Scenario se ispisuje u hodu i zapleti mogu biti komplikovaniji od onih u „Igri prestola“.

Sve je više onih koji ne veruju u institucionalno menjanje institucija. Bližimo li se praškom proleću ili okončanju đurđevdanske kontrarevolucije iz 2012. godine, teško je proceniti. Vesićev „ćelavi trg“ (šira, skuplja i ružnija varijanta somborskog trga Svetog Trojstva) mogao bi da bude beogradski Tahrir (Kairo) ili Škroupovo (Prag), u zavisnosti od redosleda događaja i njihovog krajnjeg ishoda.

Recentna prošlost nas uči da se i uspešni prevrati mogu u završnom činu pretvoriti u sopstvenu suprotnost. Srbija posle Miloševića i Egipat posle Mubaraka su ogledni primeri. Još gore! Neuspešni pučevi autokrate pretvaraju u diktatore. Razvojni put Redžepa Erdogana je obavezna lektira za sve potencijalne avanturiste i salonske revolucionare koji maštaju o nasilnoj osveti ušuškani svojom umjetnom nedodirljivošću na sceni ili iza katedre. Od Bakića do Sergeja, od Teodorovića do Veselinovića.

Rubikon je već daleko iza nas. Bojkot je jedini izbor za one koji znaju da drugog izbora nema. Odavno je svako mišljenje koje se razlikuje od zvaničnog izgubilo pravo na legitimitet i ravnopravnu borbu na tržištu ideja. Skupo smo platili svoju slobodu da bi nam je njen kradljivac vraćao preko tajnih pokeraških partija sa svojim „spavačima“ iz opozicije.

Ipak, varaju se oni koji misle da će im bojkot napuniti šaržer bojevom municijom. Bojkot je signalni pištolj, ispaljena svetleća raketa koja mora da probudi Srbe iz osmogodišnjeg sna. A kada se to desi, zadatak je odgovornih lidera da izbegnu kolektivni mamurluk ili nekontrolisanu euforiju posle tog grubog buđenja.

Kao pripadnici istorijskog i državotvornog naroda dužni smo da smirimo strasti i civilizujemo naše razlike. Ako uspemo da zombiranog građanina oslobodimo radikalne političke polarizacije, time stičemo dragoceni resurs od koga se teškom mukom gradi normalno, građansko društvo.

Zlo protiv kojeg se borimo nećemo i ne možemo pobediti puštanjem tuđe krvi, već prolivanjem sopstvenog znoja. U pamet se!

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke