Bojkot kao odgovor

Uostalom, nijedno demokratsko društvo ne bi ni dozvolilo da mu se dešava ovo što Srbiji čini Aleksandar Vučić, niti bi veličina političke krize mogla da dobije razmere kao u Srbiji. U takvim društvima bi se na birališta išlo u vanrednom terminu odmah posle odluke da se penzionerima otmu penzije, a kamoli posle pokušaja da se o Briselskom sporazumu izjašnjavaju poslanici u parlamentu, ili posle ubistva opozicionog političara poput Olivera Ivanovića.

Verovatnoća da se u Srbiji dese normalni izbori na kojima bi učestvovale i opozicione stranke koje svoj opozicioni kredibilitet ne narušavaju tako što glume štaku na koju se oslanja Vučić kad god mu klecnu kolena i koji bi predstavljali jedini razuman način da se prevaziđe trenutna situacija, svakim potezom vlasti sve više se smanjuje.

Najavljeni bojkot izbora, uprkos tome što neke od relevantnih opozicionih stranaka još uvek vagaju tu odluku, predstavlja najveću branu daljem obesmišljavanju političkog života u Srbiji, urušavanju svih institucija i gaženju Ustava i zakona. Svima u Srbiji je jasno da Aleksandar Vučić svoju krhku poziciju na međunarodnoj sceni, održava balansirajući između obećanja da će on biti taj koji će preseći Gordijev čvor kosovske politike i upornog odlaganja da uradi ono što je obećao, kupujući vreme pred biračima u Srbiji i međunarodnim činiocima.

U jednom ogoljenom nedemokratskom društvu, u kome ne postoje uslovi za slobodne i demokratske izbore, u atmosferi straha i nasilja, nema mesta za razmišljanje o izlasku na birališta kako bi se proverila volja građana. Oni kojima je normalno da pruže dalju podršku inspiratorima ubistva Olivera Ivanovića, pljačkašima plata, otimačima penzija, kao i onima koji su svojom politikom zarđale kašike vezali i upetljali kosovski Gordijev čvor, koji bi sada da ga raspetljaju tako što će na berzi ponuditi Gazimestan, Visoke Dečane i Pećku patrijaršiju, možda je normalno da izlaskom na izbore daju podršku takvoj politici zarad svojih privilegija.

Ali bavljenje politikom ne podrazumeva privilegije već isključivo odgovornost. Reč je o odgovornosti pred zakletvom koja se polaže na dan stupanja na dužnost, odgovornosti pred Ustavom ove zemlje, pred njenom istorijom, pred njenom budućnošću, pred precima i potomcima, pre svega pred decom kojima na pleća ne treba tovariti breme sopstvene neodgovornosti.

Ako se kampanja za bojkot izbora sprovede onako kako treba, uz strogu kontrolu izlaska na birališta, uz masovna okupljanja i demonstracije tokom trajanja kampanje a naročito u noći izborne ćutnje i na sam dan izbora, Aleksandru Vučiću će predstavljati nemoguću misiju da na birališta izvede više od 35 do 40 procenata birača. Tako izabran parlament neće imati nikakav legitimitet. Odluke koje tako izabrani poslanici donesu biće ništavne, bez obzira da li se tiču Kosova i Metohije, Šumadije, ili bilo kog drugog dela Srbije. Odmah po uspostavljanju normalne demokratske atmosfere u Srbiji, već sledeći saziv Narodne skupštine poništiće odluke koje predstavljaju odraz samovolje jednog čoveka a ne volje građana. To zna i Aleksandar Vučić, to zna i međunarodna zajednica. Bilo kakav dogovor o ustupanju dela Srbije tuđincima i njegovo unošenje u miraz Velike Albanije biće mrtvo slovo na papiru

Zato se Aleksandar Vučić trudi da na izbore izvede makar jednu relevantnu političku stranku opozicije. Uz one koji glume opoziciju, njemu je nasušno potrebno učešće stranke ili koalicije koja će mu dati legitimitet pred svetom za katastrofalne odluke koje namerava da donese u vezi s podelom Srbije i čerečenja Kosova i Metohije.

Uz pomoć takve opozicije, on će kupiti još par godina da nastavi da kao podbuli politički krpelj isisava ono malo preostalih resursa iz ove zemlje, besomučno je pljačkajući i uništavajući uz obećanje svetu da je on sposoban da reši i pitanje Republike Srpske ali mu i za to treba još jedno desetak godina apsolutne vlasti. A za to vreme, a sve u cilju ispunjavanja tog zadatka, neka ga niko iz sveta ne pita za stanje ljudskih prava u Srbiji, medijske slobode, zastrašujući porast korupcije i organizovanog kriminala. Milošević je mislio da ovom narodu može raditi šta god hoće sve dok bespogovorno radi ono što mu diktiraju svetski moćnici. A onda se jednog dana probudio u ćeliji Centralnog zatvora.

Nekadašnji Miloševićev šegrt je svestan da će doživeti istu političku sudbinu, jer tako se završava svaka od tih priča. Osim ako vladin taksi avion za razvoženje ministara do Antalije i Lefkade ne poleti na vreme. Odnosno pre negoli vreme iscuri. A da bi se kupilo dodatno vreme u situaciji kada materijalni resursi u vidu opljačkanog i otetog novca ne da ne manjkaju, nego i prelivaju, nije zgoreg pokušati da se uz vreme kupi i neko ko bi dao legitimitet na sledećim izborima.

Neka politička stranka koja dugo traje, koja ima tradiciju i čija pojava na izborima bi omogućila da se ogoljena diktatura i bezakonje uviju u demokratsku oblandu kako bi naivne ribe lakše progutale mamac. Pri tome diktatoru nisu potrebni ljudi iz te stranke. Samo njen znak i simbol pod kojim traje i odoleva jeste sve što mu je potrebno.

Žuti krug na plavom polju na simbolu Demokratske stranke označava Sunce na plavom nebu slobode. Dao bi diktator sve na svetu da izborni mrak i tamu makar malo osvetli tim simbolom. Ali daleko je Sunce.

I nije na prodaju.

Autor je član DS