Bojkot kao sito i rešeto

Međutim, ono što sigurno znamo jeste da je bojkot lažnih izbora od strane naroda i srpske opozicije apsolutno uspeo i da je po svim relevantnim pokazateljima na ove izbore izašlo oko 40% građana, a u Beogradu ne više od 35%.

Ako bismo od ovog broja oduzeli one koji su pod pritiskom, ucenom, pretnjom, „uz finansijsku podršku“ izašli, a kažu da je takvih oko 500.000, kao i onih 300.000 glasačkih listića kao lopatama ubačenih tokom poslednja dva sata izbora, došli bismo do realne cifre od oko 1.200.000 ljudi, uz čiju pomoć Aleksandar Vučić vlada Srbijom.

Tako da Miladin ne mora mnogo da se muči da sašije caru novo odelo, jer svi znamo da je car go.

Bojkot je u potpunosti uspeo jer je ogolio vlast u Srbiji, a u njenu Skupštinu je ušla samo jedna stranka, naslednica KPJ, Socijalistička partija Srbije, koja je na vlasti od 1944. godine, sa kratkom pauzom od 2000. do 2003. Pobednik tzv. izbora nije partija, već mafijaška organizacija Srpska napredna stranka, koja je i na izborima u kojima nije učestvovala opozicija morala da krade, ucenjuje i služi se karakterističnim kriminalnim sredstvima kako bi došla do unapred zacrtanog cilja.

Cenzus od 5% nije prešlo ni radikalsko-napredno čedo u liku Aleksandra Šapića, koji je dobio onoliko glasova koliko je bilo i nevažećih listića. Stoga, što se mene tiče, usled smanjenja izbornog cenzusa sa 5% na 3% usred izbornog procesa, ovaj Vučićev derivat i nije parlamentarna opcija.

Na bojkot je još u novembru 2018. godine, pre svih protesta i Sporazuma s narodom, prvi pozvao mladi srpski analitičar Boban Stojanović, a tu ideju su prihvatili i do kraja reč održali lideri Saveza za Srbiju i još nekoliko pokreta i stranaka srpske opozicije.

Bojkot je uspeo jer je kao rešeto prosejao opoziciono žito od kukolja, pa se sada jasno zna ko je gde i na čijoj strani.

Pravedni i nepogrešivi sudija narod je zbog izdaje ideje bojkota dao crveni karton nekim dugogodišnjim, a i nekim novim igračima, pa se nadam da u sledećoj političkoj sezoni više nećemo gledati – Tadića, Živkovića, Trifunovića, Miloša Jovanovića, Novicu Antića, Radulovića, Velju Ilića, Zelenovića, Paunovića…

Za jednu drugu grupu lažnih opozicionara zahvalan sam Vučiću što ih je onako kako on to ume slagao, sakupio im potpise, a onda ih uništio. Neće više valjda biti Čeda, Šešelja, Zavetnika, Levijatana, POKS-a, dveju simpatičnih devojčica iz 1 od 5 miliona.

Osim njih, posebno mi je žao što čedo američkog ambasadora Godfrija i Bebe Popovića, sada već tragikomični UDeS, nije uspelo da sakupi ni više od 1% glasova, pa tako sa političke scene valjda nestadoše i raznorazni Čanci, Oleneci, Đurići, Đurišići, Čomići, Macure, Kostreši…

Ali, pošto je Vučić milosrdno najavio da će neke od njih uzeti u Vladu bez obzira na cenzus, sada se svi oni nadaju njegovoj milosti. Kod Vučića im je i mesto.

Bojkot je razotkrio i poslao u penziju raznorazne sveznalice i kritičare, kojima je očigledno najveći problem SZS, a ne Vučić: od Srbijanke Turajlić, Vesne Pešić i Kokana Mladenovića, do Jova Bakića, Dragoljuba Bakića, Branislava Trifunovića i mnogih drugih glumaca, pevača, umetnika, koji o politici misle da znaju više nego o svojoj profesiji.

Na dan izbora razotkrila se još jedna vučićevsko-milovska grupacija koja je po ko zna koji put pokušala da preuzme DS i sruši Zorana Lutovca.

S tim ciljem se ta grupica podelila na dva dela, čiji su prvi deo činili nabildovani, tetovirani i ćelavi „akademici bez vratova“ koji nisu dozvoljavali članovima GO da uđu u Madlenianum. Buljuk ovih akademika rasterala je jedna od najhrabrijih žena srpske političke scene, potpredsednica DS Dragana Rakić uz malu pomoć člana GO, neustrašivog Petra Pere Beljića iz Kaluđerice.

Drugu grupaciju pučista činili su kumče Mila Đukanovića Balša Božović, potpomognut Šuletom, Kenom, Lekom, Jerkovkom, Šumijem, Ćirom, Mićunom i ostalima.

Nadam se da i njih više nećemo gledati ili da makar niko iz opozicije sa njima neće ozbiljno sarađivati. Za njihovu političku sudbinu ne brinem, jer će kod Vučića za njih uvek biti mesta.

Pošto Zadruga i Parovi beleže nešto manju gledanost, a cirkus u skupštini nije bio moguć, pred same izbore je trebalo organizovati novi vid zabave za šire narodne mase.

U tom poduhvatu su Vučiću pomogli razni anonimusi za koje nisam ranije čuo, a koje mi je sin kasnije pokazao na Jutjubu kako pričaju o invaziji vanzemaljaca na čovečanstvo.

Jedan dan se na tim protestima igralo kolo, drugi dan u prepodnevnim časovima su izglasali smenu Vučića i uspostavili „Narodnu Republiku Srbiju“, osnovali Vladu, a u večernjim časovima su već bili u svađi i podnosili ostavke, smenjivali jedni druge.

Kada su ljudi koji veruju u invaziju vanzemaljaca otišli, pojavio se Srđan Nogo, bivši član Dveri, sa ništa manje fantastičnom pričom.

Nosilac vešala je takođe postavljao poslanike tako što je čitao imena i prezimena sa spiska i razrešio Vučića sa mesta predsednika. Jedina razlika između njega i njegovih prethodnika je što Nogo nije igrao kolo.

Ruku na srce, ima ljudi kojima se to dopalo i misle da je to pravi put u borbi protiv ovog mafijaškog režima. Jedan od njih je i poznati srpski novinar Sloba Georgiev, koji je u Utisku nedelje kritikovao Olju što nije pozvala Noga u studio i iskoristio priliku da pohvali istog što je „skupio više ljudi nego Savez za Srbiju“.

Zato očekujem da će on na svojoj novoj desničarskoj televiziji uvek rado gostiti Noga, Mišu Vacića, Levijatane, Narodne patrole i Jogi letače…

Bojkot je apsolutno uspeo i pored medijske satanizacije i ogromnog pritiska koji je vršen na sve lidere Saveza za Srbiju, a naročito na Dragana Đilasa.

Kako je to opisao mladi srpski intelektualac Dušan Lj. Milenković, opozicija je bila poput isprebijanog lika koji leži na betonu, dok ga petorica i dalje gaze i šutiraju.

Tako su se pritisku na lidere SZS da se izađe na izbore više puta pridruživali i predstavnici ambasada najmoćnijih zapadnih zemalja, ali je sve to narod prepoznao i poslao jasnu i nedvosmislenu poruku da ne želi više da daje legitimitet Aleksandru Vučiću i njegovim montipajtonovskim izborima.

Narod i srpska opozicija su bojkotom jasno stavili do znanja da neće priznati ovakvu Skupštinu i Vladu Srbije, kao ni njihove odluke od nacionalnog interesa.

Bojkotom je Vučiću oduzet legitimitet da vlada i predstavlja Srbiju.

U trenucima dok ovo pišem Vučić je sleteo u Moskvu, gde je dočekan na izuzetno visokom nivou zamenika ministra spoljnih poslova.

Očekuju ga razgovori s predsednikom Putinom, a da razgovor neće biti lak još tokom posete Beogradu mu je poručio Sergej Lavrov.

Činjenica je da su Rusi prozreli Vučićevu igru i to da je obećavao da će po pitanju ulaska „Kosova“ u UN on omekšati stav Putina i Rusije.

I Putin i Lavrov su, međutim, uvek jasno iznosili uverenje da svako rešenje mora da bude u skladu s Rezolucijom 1244 i potvrđeno od strane Saveta bezbednosti.

Nakon toga Vučić putuje u Vašington na susret s Trampom.

Budući da Srbija još od 3. juna nema ni Skupštinu, ni Vladu, a da ni pre toga Vučić nikada nije dobio bilo kakvo ovlašćenje ili platformu da pregovara i potpisuje bilo šta u vezi sa Kosovom i Metohijom, nadam se da ambasador Godfri čita Danas i članke Cvijetina Milivojevića, te da je o tome izvestio svog predsednika i da im je jasno da sve što sada, nakon bojkota, Vučić potpiše sa Tačijem ili Grenelom ni na koji način ne obavezuje srpski narod.

U Srbiji na današnji dan postoje samo dva problema – kriminal i pitanje Kosova i Metohije. Vučić je na priči o ovim problemima došao na vlast („žuti lopovi“ i „žuti izdajnici“) i do danas na njima vlada.

Ono što on zapravo čini sve ovo vreme jeste da pričom o „borbi za Kosmet“ pokriva svoju pljačku u Srbiji, dok mu, s druge strane, Zapad istu tu pljačku toleriše, verujući u njegovo obećanje da će „rešiti pitanje Kosova“. Bojkotom je sve to sada ogoljeno.

Srbija je zarobljena zemlja od strane mafije, kriminala i korupcije.

Sada je vreme da se preduzimaju novi koraci.

Srpska opozicija treba da se sabere, reorganizuje i već od danas krene u političko rušenje ovog nenarodnog mafijaškog režima.

Sada je valjda svima jasno, i u Srbiji i na međunarodnom planu, da srpska opozicija deluje u uslovima koji su dosad važili samo za Belorusiju i Severnu Koreju, kao i da diktator i mafija ne gube vlast na lažnim, ovako organizovanim izborima.

Jedini put da se ova politička kriza reši jeste da se demokratskim sredstvima vlast natera na ustupke slične onima u Makedoniji ili Austriji.

Bojkot je pokazao da Vučić nikada više neće moći da pobedi u Beogradu, pa pobeda u prestonici mora da bude prvi sledeći strateški cilj. Situacija u koju smo došli nakon ovih tzv. izbora je potpuno neodrživa, pa nije nemoguće uskoro očekivati i vanredne parlamentarne i predsedničke izbore.

Na sve to opozicija mora da bude spremna i da ima odgovor.

U tom cilju potrebno je umrežavanje svih koji su protiv ove anticivilizacijske vlasti bez pravljenja i izazivanja veštačkih ideoloških podela. Nama su potrebni časni ljudi iz svih političkih opcija kako bismo oslobodili Srbiju.

Svi oni heroji iz Vrmdže, Blendije, Jagnjila, Dubone, Rakite i drugih malih mesta i sela koji su se oduprli mafiji moraju postati nosioci promena i osnovna snaga za to.

Na kraju krajeva, bojkot je ipak bio lični čin svakoga od nas.

Time što je većina ljudi u Srbiji odbila da učestvuje u ovim lažnim izborima odbranjeno je dostojanstvo tih ljudi.

Svako od nas je sa zadovoljstvom mogao da gleda cerenje Vučića i iskrenu, nenormalnu radost Marka Đurića u izbornoj noći bez osećaja da je pobeđen.

Ono što je sledeći korak jeste da se spreči dalje ponižavanje onih koji su na učestvovanje u ovakvim izborima primorani.

Jedino oslobađanjem tih ljudi biće moguće pritisnuti do pucanja ovaj SNS mehur koji se naduvao najviše do sada. Za to nam ne treba, ne očekujemo i ne tražimo ničiju pomoć. Sami ćemo ovaj problem rešiti i, konačno, pobediti zlo.

Autor je jedan od osnivača Saveza za Srbiju