Život tako brzo prolazi da većina ljudi u borbi za preživljavanje nije ni svesna šta nam se sve u tom vihoru vremena dešava.
Evo recimo, od prvog bombardovanja jedne evropske zemlje posle Drugog svetskog rata, proteklo je više od dvadeset godina.
A od početka protesta protiv vlasti koju, osim Miloševića, čine isti ljudi izazivači bombardovanja, prohujalo je godinu i po dana.
Gledam neko veče u Dnevniku N1 televizije reportažu iz Kuršumlije o zloupotrebi, bolje reći krađi državnog novca namenjenog socijalno ugroženom i siromašnom stanovništvu i ne mogu da verujem da je prošlo godinu i po dana od kako sam, tu nekada lepu varošicu koja danas liči na obližnju prirodnu atrakciju „Đavolju varoš“, prvi put video i to, povodom slične pljačke fondova i opštinskog budžeta.
Naime petorica opozicionih odbornika iz Udruženja građana „Gvozdeni puk“, među prvima u Srbiji, organizovali su protest pod nazivom „Jedan od pet miliona“ i pozvali me da zajedno sa njima govorim na jednom od mitinga.
Govorili smo pred jedva tridesetak ljudi. Oni, o zloupotrebi novca iz opštinskog budžeta od strane predsednika opštine, a ja o državnim razbojnicima koji su zarobili i pljačkaju državu Srbiju. Kada smo posle mitinga krenuli u protestnu šetnju i kada nam se pridružilo više od hiljadu ljudi, shvatio sam: Kuršumljani iz straha nisu hteli da ih vide i snime pod svetlostima mitingaške pozornice, pa su protest podržali tek u šetnji.
Posle desetak dana preko Opštinskog suda u Kuršumliji dobio sam tužbu predsednika opštine za uvredu i povredu ugleda i časti, iako ga u govoru pomenuo nisam. O njemu su govorili odbornici Gvozdenog puka, a ne ja, jer nisam ni znao ko je on, niti šta se u toj opštini događa.
Reportaža na N1 televiziji je novi dokaz da su pre godinu i po dana odbornici bili u pravu kada su govorili o predsednikovoj zloupotrebi položaja. Ništa se dakle nije promenilo osim u negativnom smislu. Ja i dalje na sudu dokazujem da predsednikova tužba nema osnova, jer mi nije bio ni u mislima, ali to za ovu priču nije važno.
Prvi protestni miting pod nazivom „Jedan od pet miliona“ van Beograda održan je u Užicu. Zbog stavova koje iznosim u listu Danas i svojoj emisiji Sportska galaksija, pozvan sam da zajedno sa starim otporašem i demokratom Srđanom Milivojevićem govorim pred Užičanima.
Prihvatio sam poziv iz čiste želje da dam svoj doprinos pokušaju da se zaustavi korupcionaška hidra koja davi Srbiju. Bila je zima, padao je sneg, predsednik opštine nije dozvolio da se priključi ozvučenje u opštinskoj zgradi, pa smo pred samo nekoliko desetina ljudi govorili preko megafona. Kad se krenulo u protestnu šetnju, šačica protestanata narasla je na nekoliko hiljada ljudi.
Činilo mi se da je pola Užica sa nama. Slično je bilo i u ostalih petnaestak gradova u kojima sam govorio od Apatina do Prokuplja.
„Strah je dominantan osećaj danas u Srbiji“ – rekao je nedavno u razgovoru za NIN Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz valjevskog Krušika, koga je ugledni nedeljnik proglasio za ličnost godine u Srbiji. „Donekle razumem preko tri hiljade zaposlenih u Krušiku što me nisu podržali. Jer oko dve hiljade njih je zaposleno na određeno vreme i ugovore im (ne) obnavljaju na svaka tri meseca.“
I pored svega rečenog, 13. aprila prošle godine na velikom mitingu „Ja sam jedan od pet miliona“ što je bio odgovor, neustavnom vladaru Srbije koji je građanima poručio da može šetati i pet miliona ljudi, on nijedan zahtev ispuniti neće, u Beogradu je bilo više ljudi – dobrovoljaca, nego što je uzurpator Srbije uspeo da dovede svoje plaćenike sedam dana kasnije na kontramiting nazvan, gle ironije, „Budućnost Srbije“.
Punih šest godina Srbija je mirno i nemo bez protesta, posmatrala sva nepočinstva kleptokratske vlasti, za koja niko nikad nije odgovarao. Prvo su okupirali većinu medija, potom obesmislili i ugušili Parlament, stavili pod kontrolu sudove i tužilaštvo a onda je krenula do sada neviđena politička apokalipsa. Pada vojni helikopter, gine šest ljudi i beba i niko nije kriv.
Ruši se u ponoć čitav jedan gradski kvart u Beogradu Savamala i niko ne odgovara. Tajnim ugovorom Francuzima se prodaje Aerodrom Beograd i niko ne zna gde su otišle stotine miliona evra. Tajnim ugovorima kao da su privatni poslovi u pitanju, gradi se i megaprojekat „Beograd na vodi“, prodaju rudnik Bor, železara Smederevo, PKB…
Da i ne pominjemo iživljavanja nad građanima Beograda od strane samoproglašenog gradonačelnika i istu radnju nad poslanicima koju izvodi ratni zločinac i lažni četnički vojvoda doktor Hulja Šešelj.
Vrhunac beščašća kleptokratske vlasti su otkrivanje pljačke Krušika i kompletne vojne industrije Srbije, kao i afera Jovanjica, odnosno uzgajivanja marihuane pod kontrolom vlasti na čak 12 hektara u Vojvodini.
U svim tim godinama aktuelne vlasti, na njihovim medijima gledamo jednu nestvarnu ružičastu sliku Srbije i slušamo bajkovite priče o najvećim uspesima u istoriji ove zemlje. I sve vreme, da se vlasi ne dosete, u stilu „Držite lopova“, napadaju bivšu vlast, iako je dobar deo bivših funkcionera, bolje reći kleptokrata, postao deo vladajuće garniture.
I naravno, kleptokratska vlast ne bira sredstva da sačuva tu svoju vladajuću poziciju u društvu. To je ona ista garnitura koja je devedesetih svojom ratnom politikom i širenjem međunacionalne mržnje radi vlasti, razbila bivšu veliku državu. Nedostaje samo Milošević. Ponovo na isti način, dakle lažnom propagandom sada napadaju Crnu Goru.
A zapravo Crna Gora je njihova poslednja linija odbrane srpstva i pravoslavlja po svaku cenu. Ustvari to je poslednja linija odbrane njihove vlasti. Zbog te odbrane protivpravno spuštaju izborni cenzus dva meseca pred izbore na 3% i mobilišu profašističke nasilničke bande da ih nasiljem štite od građana.
U takvim uslovima ne postoji drugi način da se nedemokratska vlast delegitimizuje pred svetom, osim bojkota lažnih izbora. Jer nema slobodnih izbora u državi u kojoj je ukinuta trodelna podela vlasti. Ali bojkot mora biti apsolutan i aktivan. To znači da u bojkot moraju ići i demokrate na vlasti iz Šapca i Paraćina, jer u suprotnom ti gradovi postaju glavna meta i cilj vlastodržaca koji će bez ikakve dileme, ako treba i uz pomoć fašističkih bandi, osvojiti vlast u tim gradovima i to proglasiti za pobedu naroda.
Čak i ako pobede demokrate, to bi bio argument neustavnom vladaru Srbije da su izbori slobodni.
S druge strane biti aktivan bojkotaš znači da se na dan izbora ne sedi u kući. Taj dan treba iskoristiti za jednodnevni izlet do Beograda, sa jednim jedinim transparentom u rukama na kome će pisati „Vučiću, odlazi“.
Svi koji mogu toga dana treba da dođu u glavni grad. Organizovano ili individualno.
Ta slika prepunog Beograda bojkotašima na dan izbora uveriće i poslednje skeptike u Evropi i svetu da vlast u Srbiji nije legitimna i demokratska. Građani više nemaju čega da se plaše za razliku od vlastodržaca. Jer, da parafraziram nobelovca iz Čilea Pabla Nerudu: „Može autokrata i diktator u Srbiji poseči na hiljade ruža, ali ne može zaustaviti dolazak proleća.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
