Rezultate proteklih, sada je već jasno, lažnih izbora, vidimo kao jedan od ključnih dokaza Vučićeve diktature.
Građani, u blatu nezadovoljstva, i mentalnih trauma nanetih od ovog režima, pokazali su da je bojkot jedino efikasno sredstvo za borbu. Sporazum sa građanima i održana reč jeste ono što su zaista cenili. Dosledan stav osećaju kao jedinu nadu da naša zemlja konačno postane država prava i pravde, socijalnog mira, država slobode u kojoj se ne gaze već poštuju evropske vrednosti.
Jasno je danas i onima koji su ipak izašli i glasali za neku drugu listu od vladajuće da Srbija na ovakvim izborima nema mogućnost biranja.
Iako je izborni proces, zaražen aktuelnim virusom, oslabio imunitet cenzusa na tri odsto, uz farsu olakšica za prikupljanje potpisa, zlatni mamac je svaka sitna stranačka riba promašila. Bela lađa je potonula.
Činjenica da se ponavljaju izbori na preko 200 biračkih mesta govori da Aleksandar Vučić nije brinuo o drugim učesnicima već je trpao u svoj džak, kako bi prikazao bar 10 odsto veću izlaznost.
Aleksandar Vučić je jedini koji je 21. 6. 2020. imao priliku da sam bira i da bude biran, dok je svim ostalim građanima to Ustavom zagarantovano pravo tokom poslednje decenije oteto.
Sve analize govore o tome da je građanima Srbije onemogućeno pravo na slobodno informisanje, iznošenje istinitih i blagovremenih informacija, a u izbornoj kampanji je to presudno u predstavljanju politika.
Bojkot izbora, osim što je izmamio na površinu i deo lažne opozicije, pokazao je probleme sa kojima se suočavaju mnoge, pa i one ozbiljnije opozicione organizacije koje su ostale dosledne datoj reči građanima Srbije. U ovoj nedemokratskoj farsi pobednik je onaj koji broji glasove!
Moje lično iskustvo kroz niz proteklih kampanja govori da je odbrana volje građana na biračkim mestima težak, ali ključan faktor za pobedu.
Procenat od oko 25 odsto pokrivenosti biračkih odbora opozicionih učesnika kosi se sa „mudrim“ odlukama rukovodstva organizacija koje su nastupale na ovim performans izborima.
Kvalitet ljudi koji opozicija danas nudi u odnosu na vlast, nažalost, obrnuto je proporcionalan kapacitetima infrastrukture opozicionih organizacija.
Još jedan problem pokazao se tokom ovog izbornog ciklusa.
Nedostatak unutrašnje demokratije opozicionih organizacija. Kao jedan od osnivača i ljudi koji su učestvovali u podizanju prvobitne infrastrukture PSG, nisam imao priliku da učestvujem u debati i odlučivanju vezano za bitne političke odluke, u skladu sa statutarnim pravilima organizacije.
Ovo pravo nije samo meni uskraćeno. Nametnute odluke pokazale su se kao loše. Nadam se da će se na narednoj Skupštini rukovodstvo suočiti sa odgovornošću za poraz na performans izborima, a unutrašnja demokratija zaživeti kako bi se PSG održao kao bitna komponenta opozicione borbe.
Demokratizacija sopstvenih organizacija je neophodna ukoliko zaista želimo demokratsku državu.
Ogoljena diktatura režima opominje nas da je jedinstvo preko potrebno za borbu protiv mašinerije autokratije, medijskih laži i manipulacija, svega što ugrožava budućnost naše dece, naše države i svih naših građana.
Samo svi zajedno moramo prevazići burazersku državu tetkinog mezimca, državu Jutke, Babića i Simonovića, sumnjivih plantaža, potopljene SNS Srbije. To moramo uraditi iskreno, za svu, a ne samo za NJIHOVU DECU.
Autor je osnivač i bivši predsednik Izvršnog odbora PSG
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.