Bojkotovati ili ne

Ministri, visoki funkcioneri, aktivisti zaposleni u gradskoj upravi i JKP pohode mesto, patrole kriminalaca kruže, prete i (za sada samo) verbalno napadaju svakog ko učestvuje u kampanji. Preteća pisma kandidatima koji nisu iz Partije, sprečavanje glasanja posle 13 h (jer njihovi moraju da glasaju do tada), i sve to zato što je nekoliko hrabrih meštana predalo svoje kandidature. To su izborni uslovi koji su na snazi.

Trenutno Partija i opozicija pregovaraju oko izbornih uslova. Pregovara se sa onima koji „imaju svu vlast, sve što se u jednoj državi može imati“, sa onima koji „ne podnose nikakav otpor, čak ni najblaži, civilizovan i argumentovan“, pregovara se u atmosferi gde su „bezobzirno gaženje i totalno uniformisanje javnog mnjenja, uništavanje svake kritike, izjave o besmislenosti svake opozicije“ svakodnevna pojava.

Citati su iz „Dnevnika 1933-1934“ Tomasa Mana i ukoliko u njima prepoznajete sadašnje stanje u Srbiji onda je bojkot izbora jedino rešenje, jer se totalitarizam koji su nametnuli Vođa i Partija mora potpuno ogoliti. Izlaskom na izbore stvorili bi privid demokratije koje u ovom trenutku nema i neće je biti dok god je Vođa na vlasti. Eventualni bojkot bi diktaturu isterao na čistinu.

Ponašanje Partije bi se najlakše moglo objasniti „Teorijom čopora“. Kohezioni faktori su plen, u našem slučaju Srbija i njeni resursi, i strah od potencijalnog neprijatelja. Trenutno imaju sve što je potrebno za jedinstvo: plen, uspostavljenu hijerarhiju za njegovu raspodelu, mrsku opoziciju i slobodoumne građane kao opasnost. Ukoliko bi se bojkotovali izbori neke jedinke bi pomislile da nema više opasnosti i posvetili bi se borbi za što veći deo plena. To bi pojačalo antagonizme u okviru Partije koji već postoje i pitanje je da li bi Vođa mogao sve da ih kontroliše.

Izborni uslovi se neće promeniti jer imamo na vlasti najrigidniji režim u Evropi izuzimajući neke države nastale raspadom SSSR. U demokratskim društvima se ne pregovara o primeni zakona, on se mora primenjivati, i zato su ovi pregovori farsa režima. U Krivičnom zakoniku predviđene su sankcije za krivična dela protiv izbornog prava i kada bi se on primenjivao bar pola miliona glasača i članova Partije bi moralo biti kažnjeno po nekom članu KZ od 154 do 162.

Sve ovo ide u prilog bojkotu. Ono što bojkot čini problematičnim je vreme posle. Pitanje je da li bi taktika građanske neposlušnosti, konstantnih protesta i drugih oblika vaninstitucionalne borbe ubrzala pad režima. Moguće da bi režim brže pao „gerilskim“ izlaskom na izbore. Umesto frontalne borbe na svim nivoima u kojoj su „golorukom narodu“ male šanse, izabrati slaba mesta „okupatora“ i sve snage usmeriti na stvaranje „slobodnih teritorija“ i iz njih nastaviti dalju borbu. To bi srušilo mit o nepobedivosti Vođe, a Partiju ostavilo bez jednog dela plena i time stvorilo veću grupu konvertita bez kojih nažalost nema promena.

Zagovornici izlaska na izbore se pozivaju na uspeh iz 2000. godine. Sada je situacija još teža jer je zlo veće. Tada smo imali bojkot prethodnih izbora i veliki revolt zbog nacionalne katastrofe – bombardovanja. Ne sme se zanemariti i činjenica da su te 2000. godine celokupne devizne rezerve države bile 360 miliona dolara, otprilike toliko će sada Partija potrošiti za indirektno i direktno kupovanje izbora.

Pitanje je da li bi Milošević i u onim uslovima izgubio izbore da je imao čime da ih kupi. Neki veruju da se dobrom kontrolom na biračkim mestima može zaštititi volja naroda. Kao neko ko je bio član RT RIK-a na predsedničkim izborima moram reći da Partija izbore krade uglavnom van biračkog mesta i namešta njihove rezultate svakodnevno, metodom ucene, zastrašivanja, podmićivanja i potpunom medijskom blokadom.

Mišljenja su podeljena oko bojkota. Svi kojima je jedini cilj slanje ovog režima na smetlište istorije moraju biti svesni dve činjenice: da se izborni uslovi neće promeniti i da ovakvi režimi ne mogu pasti na izborima organizovanim u totalitarnim sistemima koje su opisivali Tomas Man i Umberto Eko. Kakvu god odluku donese opozicija, borba se mora nastaviti, protestima na trgovima (jer je to jedini javni prostor koji nam je preostao), podrškom svakom vidu otpora, solidarnošću sa najugroženijim, akcijama delegitimisanja režima, razgovorom sa prijateljima i komšijama, borbom na svakom koraku. Najgore što nam se može desiti je da u toj borbi ne budemo solidarni i da se podelimo na one za i one protiv bojkota.

Autor je osnivač UG „Most solidarnosti“