Bolestan, ali najzdraviji deo društva

Prvi je čuveni slučaj doktorata-plagijata ministra finansija Siniše Malog, o njemu već zvižduću i vrapci na granama u Studentskom parku, a drugi se medijski tek zahuktava i vezan je za zbivanja na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (PBF) na kojem Sinod Srpske pravoslavne crkve pokušava (i uspeva) da utiče na pitanja iz domena visokog školstva.

Znam da će mnogi reći da je o ovim temama – o plagijatu Siniše Malog pogotovu – već sve rečeno, ali molim za još malo pažnje, treba navesti još reč-dve o sistemskim uzrocima, a ja ću sa svoje strane pokušati da se (mnogo) ne ponavljam.

Najpre nešto u pozitivnom tonu. Beogradski univerzitet jeste bolestan, ali upravo ovi događaji pokazuju da je reč o najzdravijem delu visokog obrazovanja u Srbiji.

Samo da podsetim da afera Indeks na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu nikada nije okončana, kao što nisu valjano ispitane ni sumnjive diplome stečene na Megatrendu, recimo, ona koju je ministar Nebojša Stefanović dobio u Sava Centru.

A to je tek početak dugačke liste korupcionaških afera u delovima srpskog obrazovanja koji uporno odriču da su bolesni i odbijaju terapiju, i nikome ništa.

Naš najstariji univerzitet se danas trese u groznici, ali se ipak bori i za njega još uvek ima nade.

Međutim, to i jeste sve ono što je pozitivno, jer, da bi se ova nada iz gornjeg pasusa i ostvarila, biće potrebno još dosta muke i natezanja; oprostite na ovom drugom izrazu, ali ja bolji nisam našao, a evo i zbog čega.

Kako izgleda status praesens u slučaju plagijata Siniše Malog? Svi čekamo 22. novembar i konačnu odluku Odbora za profesionalnu etiku BU, baš kao da je reč o završetku jedne rutinske procedure na nekom pristojnom univerzitetu.

A svi znamo da nije tako, ovaj postupak nije običan ni po svom (skoro beskonačnom) trajanju, niti po činjenici da je na tok postupka pokušao da utiče svako kome je to palo na pamet.

Spisak onih koji su se oglašavali počinje od predsednika i premijerke, a kraj mu se ne vidi, mogao bi da se završi nekim N. N. licem koje je negde ostavilo svoj digitalni komentar. Tako smo se svi našli u jednoj akademsko-društveno-tabloidnoj galami koja najmanje liči na rutinski univerzitetski postupak.

Svoj originalni prilog ovoj karikaturi od procedure dalo je i Nastavno-naučno veće FON-a koje se uopšte nije izjasnilo o tome da li je prokazani doktorat plagijat ili ne; umesto toga, od njih smo dobili „kaput bez rukava“, prinudno izvlačenje s minimalnim posledicama, nešto slično ponašanju Agencije za korupciju u vezi sa aferom Krušik. Sada na takvu promašenu temu i besmislenu odluku (podvalu?) FON-a dolaze i konsekventne žalbe.

Prvo su pristigle one u kojima se insistira na odgovoru na ključno pitanje da li je doktorat Malog plagijat ili ne, da bi zatim došla i podugačka žalba od strane Siniše Malog i njegovih branilaca. Ministar je tako za manje od mesec dana prešao put od otvorenog klicanja odluci FON-a („važno je da nije plagijat, bilo je nekih propusta – idemo dalje“), preko spleta rezignacije i omnipotencije („dođe mi da pocepam doktorat“ i „mogu sutra da uradim još jedan“), sve do, eto, i zvanične žalbe na jednu istu odluku FON-a; njegovu žalbu je teško citirati, kažu da ima 3.000 strana, ali prema onome što sam pročitao u medijima sve zvuči kao: „ja u stvari ne znam o čemu se ovde radi, niko mi ništa nije dostavio“.

Na šta sve ovo liči, osim na nekadašnje Igre bez granica u kojima je važilo: što igra duže traje to je i prostor i broj pokvašenih osoba sve veći?

Imam razumevanje za trenutni položaj Odbora za profesionalnu etiku BU i slažem se s rektorkom Ivankom Popović da Odbor treba poštedeti pritiska (ovaj tekst to svakako nije), ali moram i da je podsetim da takva retorika važi za normalno stanje, ali ne i za ovo proceduralno nadmudrivanje i iznurivanje.

Vreme za redovno stanje je odavno prošlo, a šansa je propuštena od strane prethodne Uprave BU koju je kao rektor vodio akademik Vladimir Bumbaširević, a u kojoj je puna dva mandata bila i sama profesorka Popović. Znam da tada ove procedure nisu ni postojale (zašto?), ali da li je baš svo ovo vreme bilo potrebno da se izrade potrebni pravilnici i, ako jeste, zašto su onda ti pravilnici takvi da upravo pomoću njih svako može čitav univerzitet da vuče za nos? Čini se ponekad kao da Rektorat i sam pomaže onima koji su skloni da ugrožavaju autonomiju univerziteta(?).

A sada i o dešavanjima na PBF-u, koja kraće traju, pa im je i opis manje obiman. Sve je počelo pritiskom Sinoda SPC na sada već bivšeg dekana vladiku Ignatija da otpusti dva nastavnika PBF-a: redovnog profesora Maksima Vasiljevića i docenta Marka Vilotića.

Zbog toga što je ovo naloženo otpuštanje ipak izostalo vladika Ignatije je i postao bivši dekan, čime je Sinod jasno pokazao ko je onaj „koji se pita“ na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu.

Najgore od svega – a kada kažem najgore tu prvenstveno mislim na obrazovni sistem jedne sekulare države – jeste to što ovo direktno mešanje Sinoda u pitanja nastave i kadrovsku politiku PBF (čitaj: člana BU), verovali ili ne, i jeste u skladu sa osnovnim aktom ovog fakulteta(!). Naime, prema fakultetskom Statutu, Sinod je i de jure ovlašćen da za sve odluke PBF-a (opet čitaj: člana BU) daje ili oduzima svoj blagoslov, već prema svojoj volji.

Ovo je nedopustiv prostor za ometanje rada Univerziteta u Beogradu od strane jedne vanuniverzitetske institucije, prostor koji se, kako vidimo, i te kako koristi.

Ova dva posrnuća BU imaju zajednički katalizator, a to je nefunkcionalnost neintegrisanog univerziteta čija je autonomija ugrožena ne samo spolja, već i iznutra. Ako ovaj kvar sistemski ne otklonimo, i dalje ćemo imati ovakve slučajeve, samo sa drugim akterima. Autonomiju BU iznutra potkopavaju sve njegove sastavne jedinice, počev od fakulteta i departmana, sve do katedri i samih profesora pojedinačno.

Svi su oni, kako ko i kako kad, skloni da svoje akademske slobode (i lične interese) postave iznad univerziteta. Neki, kao na primer članovi komisije sa FON-a, idu toliko daleko, da „guraju“ plagirani doktorat i štite lažnog doktora i to po svaku cenu, bez obzira koliko se pritom ceo univerzitet ponižava. Drugi, u ovom slučaju PBF, pristaju na autoritete koji sa univerzitetskim obrazovanjem nemaju nikakve veze.

Takvo uzurpiranje autonomije univerziteta od strane njegovih sastavnih delova vezuje ruke Rektoratu BU, odatle razlozi za sporost i neefikasnost u procedurama. Razlozi da, ali ne i opravdanje.

Nikada nisam krio da se zalažem za suštinsko integrisanje BU i o toj temi imam mnogo duže tekstove, uglavnom za strpljive čitaoce. Otpor ovoj ideji je uvek bio veliki, jer bi ozbiljna integracija direktno ugrozila one kojima je i ovakvo stanje na BU odlično, one koji bi samo da govore o promenama, ali ništa ne bi menjali. Ne znam da li će BU ikada biti integrisan, ali sada mi je potpuno jasno da put do njegove integracije vodi i do njegovog integriteta.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU