„Bolje društvo se ne gradi na mitovima“: Odgovor Aleksandra Gubaša Vladi Živanoviću

Vlada Živanović se u svom tekstu „Decu vam neće(mo) oprostiti: Može li najavljeni novac biti reparacija narodu za mrtvu decu iz „Ribnikara“ i mrtve duše iz Mladenovca?“ obrušio na procenu od 55.000 ljudi na Protestu protiv nasilja 3. juna, sugerišući da je to rezultat toga što je Aleksandar Vučić „na nezavisne medije poslao takozvane nezavisne brojače“.

Budući da sam ja jedan od autora pomenute procene – i ne samo te, nego mnogih drugih tri decenije unazad – moram da reagujem na ovu sumanutu optužbu. Njome je Živanović indirektno uvredio i potcenio i svoje kolege iz nezavisnih medija (uključujući i svoj sopstveni) koji su davali prostor procenama koje iznosim, prikazujući ih kao nesposobne naivce kojima režim podmeće kukavičje jaje u vidu mene, a oni to nisu u stanju da prepoznaju.

Za razliku od drugih, bilo iz vlasti ili opozicije, koji nikad ne objašnjavaju kako su došli do bizarnih procena koje su objavljivali, za svaku procenu koju sam izneo uvek mogu detaljno da objasnim kako je dobijena, a svakom zainteresovanom uvek mogu da dam na raspolaganje sav materijal na temelju kojeg je izvedena ta procena, pa neka pokuša da dobije neku drugu.

Isto to nudim i Živanoviću, mada prilično sumnjam da će prihvatiti ponudu, kao što je dosad nije prihvatio niko od onih koji su osporavali procene koje sam izneo, jer je lepše živeti iluziju nerealne veličine, umesto prihvatiti realan red veličina.

Milošević je svojih manje od 100.000 ljudi na Ušću nazvao milion, Vučić je svojih 45.000 na majskom kontramitingu nazvao 200.000, a Živanović se, kao i mnogi drugi, uklapa u ovaj niz. Ljudska potreba za preuveličavanjem ovih brojki je potpuno razumljiva iz više razloga, ali nije zdrava.

Ja spadam u one koji smatraju da su takva maštovita preterivanja nepotrebna, čak i štetna, te da bolje društvo možemo graditi samo na realnim osnovama i na istini kao principu. Zato mi je stalo da se razbiju višedecenijski mitovi o nekakvim stotinama hiljada ljudi na ulici, bez obzira da li u Beogradu, Parizu, Varšavi, Pragu, Londonu ili bilo gde drugde, jer to prosto ne biva.

Na ulice iz političkih razloga izuzetno retko izlazi broj ljudi koji se meri u procentima stanovništva, najčešće je reč o promilima.

Svoj tekst je Živanović lepo zaključio mišlju da je slika iz Beograda koju su prikazali ovi protesti protiv nasilja „ista kao slika iz Bukurešta koji je sačuvao Lauru Koveši ili Tel Aviva koji je rekao „ne“ zaštiti korumpiranih političara“, jer to je potpuno tačno.

Nikad ranije u istoriji, osim 5. oktobra, nije na ulice Beograda izašlo toliko ljudi. Ako neko veruje da je ta slika veličanstvenija ako se nazove izmaštanih pola miliona (ili koliko god), a ne realnih 55 ili 60 hiljada, prosto mu/joj bilo. Meni je to sasvim dovoljno veličanstveno i impozantno i sa realnim brojkama, pogotovo kad se uporedi sa realnim brojkama one druge strane, koja se ovome nikad nije približila ni sa svim svojim autobusima. I to je najbitnije u svemu.

A Živanović, kao i bilo ko drugi, ima puno pravo da hoda po oblacima, ali nema pravo da ljude koji stručno i savesno rade procene proglašava emisarima režima, pogotovo ako sam ne pokuša da uradi bar jednu procenu. Za to je dovoljno da izdvoji samo nekoliko sati svog vremena i posle toga će drugačije gledati na mnoge stvari, na šta ga ovim putem još jednom pozivam.

Autor je administrator Fejsbuk grupe Fan klub protesta