foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Mnoge su ovih dana sablaznili rezultati istraživanja koje je sproveo Demostat, po kojima je 66% ispitanika izjavilo da je zadovoljno svojim životom.
Kako, uprkos toliko raširenom nezadovoljstvu vlašću!? Smatram da je objašnjenje u sledećem:
Prvo, svakodnevni život u Srbiji se suviše „politizuje“, kao da van politike ne postoji ama baš ništa. Iako je politika veoma važna, život nije samo politika. Ali u Srbiji se sve se dovodi u vezu sa njom.
Zato se i izražavanje zadovoljstva svojim životom pogrešno i usko poistovećuje sa zadovoljstvom vlašću. Naprotiv, mnogi protivnici vlasti mogu da budu zadovoljni životom.
Osim toga, ma koliko nekom izgledalo čudno, kvalitet života u Srbiji ne zavisi najviše, ili barem ne isključivo, od vlasti, iako bi značajno mogla da mu doprinese.
U Srbiji se postepeno sve bolje živi ne zbog vlasti, već uprkos njoj i načinu vladanja.
Naša greška u mišljenju je što kvalitet života i zadovoljstvo njime isključivo vezujemo za politiku svoje države. A zapravo, zadovoljstvo životom je široka kategorija i zavisi i od mnogih nepolitičkih faktora (recimo porodičnih, ali i drugih).
Na kraju krajeva, zadovoljstvo životom nije samo objektivna već i veoma subjektivna i relativna stvar (čak i više) koja ne zavisi isključivo od uslova života.
Aristotelovski rečeno, sreća čoveka je u nalaženju svoje mere između želja i realnih mogućnosti. Neretko u najrazvijenijim zemljama ekonomskog blagostanja imate više depresije i samoubistava nego u najsiromašnijim.
Naime, objektivnom kvalitetu života u Srbiji i zadovoljstvu njime, najviše doprinose spoljni ili strani faktori.
Doprinose Evropa, pa čak Amerika i svet. Uvozimo polovne proizvode iz Evrope, visoke tehnike veoma funkcionalne po veoma pristupačnoj ceni za naš džep, zahvaljujući nekom sitnom kvaru koji Švabo ne želi da popravi ili mu se ne isplati, a i zašto bi kad je već došlo do psihološkog zasićenja i kad se već pojavio neki novi i bolji model automobila ili nečeg drugog.
Tu su i sekend hand prodavnice sa veoma očuvanom i jeftinom robom.
Iako mi ličimo na mlađeg brata koji nosi pomalo iznošene i upotrebljavane stvari starijeg brata, ipak smo zadovoljni time, reklo bi se ne bez razloga. Zasluga vlasti je samo što je liberalizovala uvoz u nedostatku sposobnosti da pokrene nacionalnu proizvodnju.
Kvalitet života kod nas je naglo skočio posle Drugog svetskog rata, što se isključivo pripisuje „komunizmu“. Iako je socijalistička ideologija bila modernizujuća, svega toga ne bi bilo bez evropskog izuma parne mašine.
Vršalicu, kombajn, traktor, radio, TV, nije izumeo Tito već nam je to stiglo iz Evrope i veoma olakšalo i unapredilo život.
Ljudi i ne primećuju koliko je standard života u Srbiji porastao. Ako se setimo devedesetih videćemo tu drastičnu razliku.
Sećam se da sam 90-ih jedini u komšiluku imao najskromniju kosačicu za travu kojom su se svi iz komšiluka služili kao da je kombajn, i imao isto tako skroman dečiji bazen u kojem su se kupala i deca iz komšiluka.
Danas to maltene svako može sebi da „priušti“. I više gotovo da nema onih scena gurkanja automobila radi paljenja, jer se voze puno kvalitetniji automobili. A da ne izgovorim ono poznato o punim kafićima i letnjim baštama, markiranoj robi…
Sem toga, pored opravdane kuknjave na najskuplje gorivo u regionu, putevi su nam prezakrčeni i raste broj automobila, kako statistički tako i gledano golim okom.
To osetim kada bi trebalo kao biciklista da se uključim na kolovoz. Hvala bogu da postoje pešački prelazi koji to omogućuju.
U Srbiji je puno majstora na crno koji nisu uposlenici države i i koji solidno zarađuju i koji nikada direktno nisu zavisili od vlasti i često su politički ravnodušni i obično zadovoljni svojim životom.
U novije vreme imamo i znatan broj stranih plaćenika – freelansera i tracera – koji solidno zarađuju za naše uslove i koji nam, unoseći strani novac u našu zemlju, zamenjuju nekadašnje gastarbajtere koji sve ređe ostavljaju ovde svoju decu i svoje „doznake“.
Takođe, moglo bi se reći i da zapošljavanju u privatnom sektoru nije doprinela vlast zahvaljujući nekim podsticajnim merama. Iako se svako zaposlenje i u tom sektoru knjiži tako kao da je za to zaslužna aktuelna vlast.
Nezaposlenost u ovoj zemlji su sveli na minimum – opet stranci – investitori iz Evrope i belog sveta, a domaća vlast im je samo ustupila domaće resurse, po Dinkićevom receptu. Iako je takav recept veoma kuđen, u nedostatku boljeg ipak doprinosi kakvom-takvom zadovoljstvu našeg radnika.
Najmanje jadikovki sam slušao od radnika Jure, Šimvona, Leonija u Nišu, koji su mi maltene u komšiluku jer živim u neposrednoj blizini tih fabrika. Niko mi se nije žalio na pelene.
U evroskeptičnoji i evromrzilačkoj Srbiji se živi zadovoljavajuće zahvaljujući i evropskim kreditima.
A tu su i ogromni krediti Kine koji zajedno, kao i u vreme Tita, veštački doprinose, bar do sada, kvalitetu života. Iako se stariji sećaju socijalizma kao perioda blagostanja, ipak svi objektivni parametri govore suprotno.
Istina je samo da je to ipak ili samo bilo vreme velike međuljudske i sistemske solidarnosti, socijalne sigurnosti i nekakve „brige za čoveka“.
Život se od tada drastično izmenio, pogotovo u ovom veku, donoseći nam donedavno nezamisliva tehnička dostignuća, kao što su mobilni telefoni, kablovska televizija, klima uređaji, kompjuteri, internet.
Doduše, doneo nam je i mnogo više računa (što samo govori o neuporedivosti ta dva istorijska sistema), ali se oni ipak nekako redovno plate, sa retkim izuzecima (koji ponekad nisu i bez lične krivice).
U Srbiji postoji paradoks da su oni koji najteže žive – penzioneri i stari – najvernije pristalice vlasti i kada nisu baš naročito zadovoljni svojim materijalnim stanjem, ali uglavnom jesu.
Čak je i Vučić jednom izjavio da najbolje podnose teret krize oni koji najteže žive, pohvalivši ih i pokudivši one druge nezadovoljnike koji bi trebalo valjda da se ugledaju na one prve.
Sećate se onog (ako se dobro sećam, prošlogodišnjeg) istraživanja TV N1 građana i njihovog zadovoljstva životom u Istočnoj i Južnoj Srbiji kada jedan penzioner iz Zaječara kaže da ima solidno penziju – od 17.000 dinara. A bilo je slučajeva pre skoro decenije kada baba na Jutjub snimku kaže da je zadovoljna penzijom od 6.000 dinara.
Takođe, jedna baka iz Leskovca kaže da joj je mala penzija, ali da je ipak zadovoljna ovim prokletim životom (tj. svojom decom…), između ostalog i zato što je članica vladajuće stranke.
Ljudi u Srbiji, naročito starije generacije, naviknute na nekadašnje oskudnje uslove života ili sećajući se njih, nemaju neka naročito velika životna očekivanja i zahteve i otuda im je i malo potrebno za zadovoljstvo.
Zato se i zadovoljavaju time da ne bude rata i sličnih turbulentnih i ekstremno kriznih stanja.
Autor je sociolog iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
