Bolnice, a u kompanijama!

Sa sigurnošću se može tvrditi i bez provere po pravilima istraživačkog novinarstva kojima se dolazi do istine, da fabrika automobila Tojota, telekomunikacioni džinovi kao što su Kuolkoma i Sprint Nekstel, Elektroprivredni sistem na Foridi, Pepsi i Kredit Svis Banka nemaju socijalističku niti nekim slučajem samoupravnu, radničku, prošlost. Samim tim oni rade po pravlima tržišta, konkurencije i profita što, suprotno „tranzicionim“ tumačenjima i praksi u novonastalim kapitalističkim državama ne znači zapostavljanje radnika, činovnika i svih zaposlenih. Motiv ne mora da bude „briga o čoveku“ ni marksističko učenje, što se često, bar u zemlji Srbiji, naziva „samoupravljačkom razmaženošću“ već normalna, podrazumevajuća „formula za uspeh“: da su ljudi zapravo oni koji stvaraju za tržiste, rade protiv konkurencije i donose profit, ako su produktivni, relativno pristojno plaćeni i, naravno, zdravi.
Iako i samo pominjanje ove proste jednačine koja je valjda baza „formule za uspeh“ liči ili čak jeste ono profano opšte mesto kao kad političar slično kandidatkinjama za mis sveta izjavljuje da je za mir u svetu i protiv gladi i siromaštva, činjenica je da se na ovu temu neminovno nameću poređenja u svakodnevici ovde i tamo. Ovog puta u nečemu što bi se najmanje možda moglo očekivati: širom zemlje Srbije sa novim zdravstvenim sistemom i talasom privatizacije zatvaraju se „fabričke ambulante“, kao stvar prošlosti i navodne neekonomičnosti. U Americi, trend je drugčiji. Za poslednje dve godine otvoreno je više od sto bolnica, poliklinika (baš tako) u najvećim firmama. Računa se da će od hiljadu najvećih kompanija, jedna četvrtina do kraja samo ove godine imati „svoje klinike“. Zasad u korporativnoj Americi u ovome prednjači Tojota koja je ovog meseca, 2. januara tačnije u Teksasu uložila devet miliona dolara za dve hiljade kavadratnih metara veliku „kompletnu kliniku“ koja opslužuje radnike i članove njihovih porodica, ali i poslovne partnere, neposredno uz fabričku, proizvodnu zgradu. U 11 proizvodnih pogona ima i kompletno opremljene apoteke (da se ne gubi vreme odlazeći po lekove!), zaposlene stalno ili honorarno lekare, lekarske pomoćnike i sestre. Naruku im ide i to što je ovde fakultet za medicinsko osoblje četvorogodišnji, pa sestre i lekarski pomoćnici rade „manje ili srednje“ intervencije, timski su na preventivi i prvoj pomoći, vakcinaciji, alergiji, u laboratorijama i mnogim institutima koji ne zahtevaju lekarsku diplomu od šest do osam godina studija.
Novi talas „kompanijskih klinika“ prema Dejvidu Kasijacu, potpredsedniku u Pepsi-koli nije samo učinio zaposlene srećnijim i zdravijim već i produktivnijim. Posledice uobičajenog uzdržavanja da se uzme bolovanje iz straha da bi se tako moglo izgubiti i radno mesto bile su ‘skuplje“. Lujdi su dolazili na posao polu-bolesni i samim tim i manje produktivni, da bi na kraju sve češće završavali u bolnicama za koje je kompanija skupo plaćala osiguravajućim društvima. Osim toga, kažu u Tojoti, osiguravajuća društva su naplaćivala velike premije i računica je da će na duže staze kompanije uštedeti milijarde dolara, a razviti preventivnu medicinu, postepeno kupovati i najneophodnije medicinske aparate (sada već svi imaju ultrazvuk, na primer). Nove klinike razlikuju se od starih tzv. „ambulanti za medicinu rada“ kakvu još ima Dženeral Motors, jer se u njima uglavnom bavilo povredama na poslu. Nove obezbeđuju lečenje hroničnih bolesnika (astma, dijabetes), bave se zdravom ishranom i laboratorijski redovno kontrolišu „znake opasnosti“ koji izazivaju ili vode stresu i srčanim nevoljama. U nekim „bolnicama“ ove nove vrste usluge se minimalno plaćaju, a u nekima je sve besplatno.
Zanimljivost je da je korporativna Amerika u svojim studijama o zdravlju, cenama u osiguravajućim društvima, zaključila da im je konkurencija iz Kanade i Evrope veća samim tim što su tamo zaposleni dobro zdravstveno osigurani. Strane kompanije, kao što je BMV, na primer, takođe su pošle putem američkog novog iskustva. I još dalje: osiguravajuća društva, ona najveća kao što su Signa ili Etna već su našle svoju računicu u nižim cenama i saradnji sa „kompanijskim klinikama“.
Pretpostavka je da će ovaj trend biti decenijski, mada je otvorena, reklo bi se opšte-nacionalna, američka rasprava o zdravstvenom osiguranju, cenama osiguravajućih premija i posebno o bezrazložno skupim lekovima koji se prepisuju na recept. Trenutno postoji više desetina predloga kako bi se stvari mogle poboljšati, a „zdravstvene usluge“ biti povoljnije. Zasad su dve države Masačusets i Kalifornija u vođstvu. Uz izuzetan angažman senatora Edvarda Kenedija u prvoj i guvernera (reizabranog na četriri godine) Arnolda Švarcenegera u drugoj, razmatraju se mogućnosti opšteg, besplatnog ili sa minimalnom participacijom zdravstvenog osiguranja stanovništva. U Kaliforniji čak uprkos budžetskom deficitu.