Bombardovanje i pandemija

Nema kontakta sa ljudima, nema uobičajenih komunikacija, nema kretanja. Što je najgore, niko ne zna kad će ova pandemija da se završi i koliko će izolacija da traje. Sa zebnjom se pitam: kad će sve ovo da prođe, i kad na kraju izađemo iz kuća, na šta ćemo ličiti? Kakve će posledice ostaviti ova samoća, ovo sedenje, ovo nekretanje?

Međutim, sedeći u kući, pratim ono što se događa napolju. I neizbežno pomišljam na one kojima je teže nego meni: na beskućnike, na naše ljude koje je pandemija zatekla na aerodromima širom sveta. Avionski letovi su obustavljeni, granice zatvorene, i oni danima sede po aerodromskim čekaonicama, bez hrane, bez vode, u neizvesnosti koja nije daleko od očajanja. Kad sebe uporedim sa njima, osećam se čak privilegovanim.

+++

Jedne od ovih večeri i nehotice sam uzeo u ruke „Guske u magli“, dnevnik koji sam vodio za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. I dugo ga nisam ispuštao iz ruku: na svakoj stranici me je čekalo nešto dramatično, živo i uzbudljivo.

Pišući taj dnevnik, pratio sam, slušao i beležio sve – razgovore na pijacama i ulicama, čitao novine, parole i grafite, obilazio ono što je tokom prethodne noći bombardovano, zapisivao reakcije i ponašanje ljudi… Ulice, Trg republike, kafane, Kalemegdan, sve je bilo prepuno sveta.

Na ulicama su slikari priređivali izložbe, šahisti igrali simultanke, neki ljudi su nosili transparente. Kad je oboren jedan NATO-avion, na ulici se pojavio čovek sa transparentom koji će postati slavan: „Izvinite, nisam znao da je nevidljiv!“

Tih dana sam se trudio da stignem svuda, da vidim, čujem i zabeležim sve, da bih ostavio što verniju sliku o bombardovanju i o atmosferi koja vlada u gradu.

A sada sedim u sobi i čekam da vidim kad će se upaliti prozori u Visokog Stevana ili u Solunskoj… Pa, povučen u sobu, sedim i ležim i čitam, radim vežbe, pa opet sedim, ležim i čitam, bez ikakve predstave o tome koliko će sve ovo da traje.

Kakvo poređenje: bombardovanje i pandemija! Za vreme bombardovanja svi smo na neki način bili aktivni, davali smo oduška besu, protestovali, branili se humorom.  Ceo grad je bio na nogama. A danas sedimo u sobama, zatvoreni i pasivni… I čekamo.

Ovo je druga vrsta borbe. Od nas se ne traži akcija, nego disciplina. Ne traži se borbenost, otpor, inat, humor i prkos, nego disciplina. Disciplina i odgovornost.

+++

Političari, po svom običaju, i ovu nesreću koriste da vode glavnu reč. Sa TV ekrana zasipaju nas beskrajni monolozi predsednika Republike, u kojima se smenjuju pretnje, prenemaganja, patetične molbe i dramske pauze. Dok pratim te monodrame pune šmire, koje traju i 30, i 40, i 60 minuta, sećam se jedne scene iz „Čuda u Šarganu“.

Slušajući nekog govornika koji ne ume da se zaustavi, jedan od Šarganaca kaže: „Da govori na struju – mi bismo ovde u mraku sedeli!“

Kad počnu ti monolozi, neki ljudi isključuju TV, a ja ih, kao mazohista, do kraja gledam i slušam, svih 30, svih 40 i svih 60 minuta. Da vidim dokle to može da ide. A ide daleko.

Šta on zna o virusu korone pokazao je pre nekoliko dana kad je koronu upoređivao sa komarcima, i kad joj se podsmevao. Da li ga iko može ubediti da prestane sa svojim predstavama, i da reč prepusti epidemiolozima?

+++

Ovih dana se potvrđuje ono gorko pravilo koje kaže da nesreća nikad ne dolazi sama. U Novom Beogradu je izbio požar u kome je stradalo šest ljudi. Strašno.

Ali kad sam u Politici, u čituljama, video slike nastradalih – jedan mladi bračni par, i jedna tročlana porodica: otac, majka i sin – i kad sam video lica tih ljudi, sve je bilo još strašnije. A to nisu jedine žrtve. U požarima u Sremčici stadalo je još dvoje.

Kao da nije dovoljno nesreće, Zagreb potresaju zemljotresi, ruše se kuće, ljudi ostaju bez krova nad glavom. A jutros stiže i vest da je i ona teško povređena devojčica od petnaest godina u toku noći preminula.

Prateći te vesti, i saosećajući sa tim ljudima, pomišljam da ovu pandemiju možemo da iskoristimo kao priliku da se probudimo i otreznimo. Da u poplavi lažnih vrednosti prepoznamo one prave, koje smo možda zaboravili i zanemarili. Počnimo, na primer, od toga što ćemo se setiti reči Džona Dona, koje je Hemingvej uzeo za moto svoje najslavnije knjige: „Nijedan čovek nije Ostrvo… Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.“