Bora Čorba, zvezdaš koji je ulepšao himnu Partizana

Bora je dugo odolevao, da se preda večnosti. Uprkos hroničnoj opstrukciji pluća, nikad nije tragao za dim više. Naprotiv, za njega je pušenje poodavno cool i fancy, a na svaku prozivku pulmologa, obično kroz osmeh bi odricao: „Ne dajte da vas zavedu“.

U prljavoj vodi, riba sebe traži. Umesto inhalacionim kortikosteriodima i boronhodilatorima Bora se lečio stihovima. Bio je pesnik i terapeut, koji je grlio smrt prošlim godinama, a život sledeći poeziju i rokenrol.

– Ne trošite džabe pare, nisam tol’ko važan lik, ukrstite dve gitare – poručio je na poslednjem koncertu pred svojim Čačanima.
Pored Morave, čije se obale mostovima rukuju. Prerano je prepoznao svet kao crno i belo mesto. Gabaritni Delija, što je nevoljno ulepšao himnu Partizana „Dok Partizan bitke bije“!

– Istina je, pevao sam na prvom audio snimku te pesme, ali samo onaj deo „hej, hej, hej…“. I ako je neko opravdanje, nisam imao pojma da će to biti Partizanova himna! Jer, kad Kornelije pozove, to se ne odbija. To je tada tako bilo. Došli smo svi – Saša Aleks, Asim Sarvan, LJuba Ninković, Snežana Jandrlić, Gorica Popović… tek u studiju sam saznao šta radimo, a onda je bilo kasno, nije moglo nazad. Ja sam zvezdaš od malena i to mi je stvarno teško palo. Evo, priznajem da mi je to definitivno najveća mrlja u karijeri.

Ipak, postojala je neka veza između njega i Partizana zbog čuvenog stiha iz pesme „Na Zapadu ništa novo“, koji glasi „još jedna pobeda Partizana“, koji su navijači Zvezde pogrešno tumačili. To mu je, takođe, pripisivano godinama, ali kad je pisao tu pesmu uopšte nije mislio na fudbal, ni na neki klub, nego na partizane, kao personifikaciju komunizma i socijalizma.

Međutim, visokoleteća ptica vraća pogled lovca praznih ruku u njegove oči. Šta god je radio ili mislio, Borina ljubav prema Zvezdi nije imala granice, što najbolje znaju oni koji ga poznaju. Ne samo sa Tašmajdana, gde je najradije osluškivao „Sever se puši, Zvezda sve ruši…“

Naravno, svi znaju da Bora Čorba nije šutnuo loptu. Večito razapet između ulaznih i izlaznih vrata života, neskriveno je maštao da bude Bearin naslednik na Zvezdinom golu, ali je nakon misterioznog Džajićevog vrbovanja, posle Barija i Tokija iznenada prednost dobio mlađani Zvonko Milojević, što je dočekao s olakšanjem i životnim opravdanjem:

– Golmani i bubnjari moraju da budu ludi, pa znate koliko ga lopta puta pogodi u glavu… A bubnjari ceo život gledaju pevača ispred sebe i kažu ‘što ja nisam tamo’. Tako su propevali mnogi bubnjari, neki uspešno, neki manje. Fil Kolins je bio uspešan bubnjar, odličan. Pit Gabrijel isto i mnogi drugi.

Kratkotrajna šutnja nije otvorila vrata vapaju. Bivši čačanski deran je brzopotezno naučio da zbir zvezda, očima Sunca smeta. Iako je čuvao mrežu lokalnog, zavičajnog rukometnog kluba, odbio je primamljivu ponudu pribojskog FAP-a, branio za rukometaše Beogradskog univerziteta, fudbalskog zonaša Janka Lisjaka i veterane Palilule, protiv Partizana.

Odoleo je popularnim revijalno-sportskim iskušenjima. Prekazi i Klinčarski ga nisu savladali, nego preporučili beogradskom trećeligašu Pekaru, večitom beskućniku, koji bez adrese i prijave stana, nije imao ni teren, ni svlačionice.

– Ne, nisam preko hleba tražio pogače. Bio je to transfer, kroz burek, kifle i pecivo, koje volim neizrecivo.

Onda, zidovi nisu izdržali zaveru ćutanja. Čim rezultati Pekara nisu rasli kao kvasac, trener Zoran Simić angažovao je Čorbu da pojača klupu. Iako su imali četvoricu golmana, Bora je strpljivo čekao i dočekao svoju šansu.

Kad je jedan golman otišao u vojsku, a drugi u zatvor, onda je Bora, zasluženo bio prva rezerva, podržan od svih deset navijača, koji su pritiskali trenera Simića:

– Hoćemo Čorbu.

Tako bi reš prepečen golman, s Borotinim kačketom, ušao u igru da čuva zatečeno stanje, iako je prvenstveno bio zadužen za psihološku pripremu, zaštitu od protivničkih igrača i službenih lica.

Tamo gde mrtvi žive u komšiluku sa živima. Sila zemljine teže prepuna je padanja.

Bore Čorbe i Pekara više nema. Kapi kiše iz LJubljane otkucali su tiha srca vode sa Morave.

Sred Ovčara i Kablara. Volim Borino ostrvo, koje ni more ne može da poplavi.

Putuj, klupski druže. U susret snovima, većim od naših nezaboravnih uspomena.

I kad padne noć, upali svetlo.

Autor je univerzitetski predavač iz Tutina

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.