Bora Đorđević je bio svakojak

U njoj je sve: jednostavni umetnički izraz, autentičnost, pravi rok zvuk i stil svojstven samo Bori, ali ono najvažnije – izraz nesebične muške ljubavi, ravnoj ljubavi Banović Strahinje u istoimenoj epskoj pesmi, i dan-danas posebno teškoj za razumevanje i afirmaciju u sopstvenom narodu.

„Al’ ću stopit’ svu tazbinu svoju,
nemam s kime piti ladno vino,
no sam svojoj ljubi poklonio.“

„Kad skineš jednog jutra šminku
i vidiš šta si drugima dala,
prikupi hrabrosti, dođi do mene,
ja sam još ona ista budala.“

Bora Đorđević je bio svakojak. Ni sam ne znam koliko sam ga puta u trenutku zamrzeo.

A opet, ni sam ne znam koliko puta su njegova dela oslikala moj život, koliko uspomena postoje zapamćene po njegovim pesmama kojim su zaokružene.

Od prve prepirke u pesku za klikere da li su „Krstački“ (ja) ili „Krstaški“ ratovi (Tijana, naša bivša komšinica), pa do kabineta inspektorke, prekjuče, kada u svojstvu branioca mlađanog klijenta zastupam dok daje izjavu da je samo hteo da proslavi uspešno položeni semestar jednom kesicom trave i inspektorke koja već zna da govori istinu čim mu je pogledala iskrene oči dobrog i marljivog studenta, pa se svo troje od srca smejemo kada na radiju krene, ni pet ni šest: „U kafanu pušu marihuanu“…

Kako da, naposletku, ne žalim nekoga ko je odlično razumeo pubertet dečaka, mladića i umeo da do njega dopre, baš onda kada se on osećao samim na vascelom svetu, ma koliko zapravo toliko njih brine o njemu? Škola, simpatija, fudbal, Crvena zvezda, odbojka, shvatate li vi koliko je to breme jednom dečaku, a ipak ga nosi sam, pa još i onaj preteški školski ranac i torbu za trening.

„Teško vreme je bilo,
sad godine se broje,
mnogo ih je prošlo
za pobede tvoje.

Za crvene i bele boje da se borim,
sada te sa severne strane bodrim.“

Bilo je trenutaka kada je tom dečaku Bora umeo biti jedini prijatelj dok hoda opustelim ulicama, sa slušalicama u ušima.

Borinu odanost taj dečak mu ne zaboravlja, i danas je pamti i na njoj mu je zauvek zahvalan.

Hvala ti što si za sve nas uvek ostao „ona ista budala“ kojoj se svi vraćamo „kada skinemo šminku i vidimo šta smo drugima dali“.

Počivaj u miru, ti, kome đavo nikada nije dao mira, ali si znao već nekako sa njim uvek izaći na kraj, makar tako što bi u pomoć pozvao samog anđela, pa bi taj tvoj vapaj začuo čitav svet.

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.