Borba protiv ove vlasti je civilizacijsko pitanje

Svakodnevno slušam o dilemama ljudi oko sebe da li da se priključe ovim protestima, da li da šetaju, ko nas zove, ko nas vodi…

Uz protest što je prve subote Miri Karanović i Dušku Vujoševiću uskraćena prilika da govore i time kompromitovana širina i demokratičnost ovog skupa, pokušaću da objasnim zašto sam ja ovde.

Dakle, ja protestujem u ime mojih roditelja koji su me učili i naučili da razlikujem časno i nečasno.

Protestujem u ime mog izviđačkog starešine Ilije Rajšića, mog učitelja iz osnovne škole Tome Dragojlovića, profesora Milete Sajića iz zemunske gimnazije, profesora i velikog umetnika Bogdana Kršića sa beogradske Akademije za primenjenu umetnost, i konačno, u ime mog učitelja, saradnika i prijatelja Duška Radovića.

Protestujem u ime svoje četvoro dece.

Protestujem u ime svojih šestoro unučadi.

Protestujem u ime zdravog razuma.

Sve ovo ugrađeno je u moju odluku da izađem na ulicu. Nisam prebrojao. Koliko NAS ja nosim sa sobom na jednom kvadratnom metru? Je li dovoljno?

Koliko svako od vas nosi ovakvih razloga na jednom kvadratnom metru?

Hajde da pojednostavimo stvari, dve najbrojnije političke grupacije u ovom narodu su oni koje NIJE SRAMOTA i oni KOJE JE SRAMOTA.

Mene je SRAMOTA da sedim u kući dok ova prevarantska, mafijaška, prostačka, i da se ne lažemo fašistička vlast, uništava poslednje atome normalnosti i elementarnih uslova da se diše i živi kao dostojanstveno biće.

Aleksandar Vučić i njegova banda fašista nisu nikakva politička opcija.

Niti su ikada mogli to biti. Crvenu liniju koja ih razdvaja od legitimnih političkih opcija prešli su pre nego što su došli na vlast.

I krvave metalne šipke i košulje su relativno mali zločin.

Postoje mnogo veći.

Ubili su obrazovanje.

Ubili su pravosuđe.

Ubili su zdravstvo.

Ubili su kulturu, umetnost.

Ubili su parlament.

Mnogo je velikih i ozbiljnih zločina.

Uništiti prošlost, sadašnjost i budućnost jednog naroda je najveći.

Za to će morati da odgovaraju.

Borba protiv ove vlasti nije političko pitanje nego CIVILIZACIJSKO.

Sramota me je i zbog onih koji su po prirodi stvari morali da budu ovde sa nama.

Obrazovani ljudi, intelektualci, umetnici raznih vrsta – pisci, glumci, dramski pisci, likovni umetnici, profesori, direktori muzeja, upravnici pozorišta, predstavnici nove kreativno industrijske estetike, (svi znamo o kome se radi), oni čija je misija da budu na čelu ovakvog protesta, imaju hiljadu jedno objašnjenje, hiljadu jedan lični, materijalni ili nekakav drugi razlog da sede tu gde jesu. To jest nigde.

Prihvatili su da igraju ulogu jeftinih, neukusnih i agresivnih novogodišnjih ukrasa za ovu vlast.

Zato ću da protestujem i šetam, strpljivo čekajući da konačno, na čelo kolone stanu mladi ljudi.

Siguran sam da će se to dogoditi. Prve nagoveštaje već vidimo.

Protestovaću i šetaću dok sam živ.

I da vas upozorim: Odlaskom Aleksandra Vučića borba za slobodu, demokratiju i dostojanstvo neće biti završena. To je samo osnovni preduslov zbog kojeg šetamo.

Tek posle toga dobićemo šansu da oslonjeni na zdrav razum, čestitost i poštenje, umesto na istorijske zablude, laži i iluzije pođemo u potragu za svetlom na kraju tunela.