Borba protiv variole vere i kovida 19 – sličnosti i razlike

Pet godina kasnije, 1977. godine, završen je milenijumima neprekidan lanac infekcije uzročnikom ove opake zaraze, a 1980. ona je proglašena iskorenjenom u globalnim razmerama.

Podsećanje na borbu protiv te pošasti nužno je nametnulo poređenje sa aktuelnim naporima na suzbijanju kovida 19. Pokušajmo da uočimo bar najupadljivije razlike između dva događaja.

1. Onda je stručnost uživala neprikosnoven ugled. Nije bilo privatnih visokih škola, a do diploma se dolazilo napornim učenjem, pa su bile cenjene. Autoritet i odluke lekara angažovanih na suzbijanju variole niko nije dovodio u pitanje. Da jeste, oni bi odlučno branili dostojanstvo svoje profesije. I sada su lekari mogli da nametnu svoj stav – recimo kada je jedan od njih na samom početku uslovio svoj angažman zatvaranjem škola, odmah mu je bilo udovoljeno. Potom je, nažalost, zavladao konformizam, uz malodušno pravdanje: „Ako se pobunim, maknuće me i naći nekog drugog.“
2. Prema vrednoj studiji Radine Vučetić „Nevidljivi neprijatelj: Variola vera 1972“ (Beograd: Službeni glasnik, 2022), Tito je sve vreme epidemije proveo na Brionima, obavljajući svoje državne obaveze, ali nijednom se ne oglasivši o varioli. Nasuprot tome, u prvoj postavi Kriznog štaba, proglašenog 13. marta 2020, na čelu medicinskog dela bila je predsednica Vlade, a na čelu ekonomskog dela – predsednik Republike.
3. Jugoslavija se ozbiljno pripremala za vanredne situacije, pa je bilo dovoljno zaštitne opreme (čak su mantili spaljivani posle jednokratne upotrebe), a karantini su bili unapred određeni. Pojava kovida 19 dočekana je u potpunoj konfuziji, vladala je nestašica čak i zaštitnih maski, pogranična sanitarna kontrola skoro da nije sprovođena, testova nije bilo dovoljno, organizacija pristupa lekaru bila je haotična, dok su za karantine u poslednjem momentu određivani potpuno neodgovarajući objekti, sa krevetima na sprat u ogromnim spavaonicama i jednim mokrim čvorom za ceo sprat.
4. Krajem zime i početkom proleća 1972. dosledno su sprovođena doktrinarno unapred utvrđena rešenja, dok je suzbijanje kovida 19 odlikovala nekonzistentna politika, ispoljena tumaranjima od negiranja opasnosti do padanja u očaj i od početnih drastičnih mera do kasnije skoro potpune kapitulacije. Mada se smrtnost u ove dve epizode ne može direktno upoređivati, činjenica je da je 35 umrlih od variole pre 50 godina mnogo manje nego što se strahovalo, a skoro 60.000 umrlih od kovida 19, sa njim ili zbog njega, dovelo nas je u sam vrh svetske liste najpogođenijih zemalja.
5. Da je u vreme variole neki lekar izgovorio ili napisao makar mali deo gluposti kojima su se tokom protekle dve godine „proslavljali“ pojedini profesori Medicinskih fakulteta, sankcije Suda časti i/ili Etičkog komiteta svojih staleških udruženja mogao je da izbegne samo sa potvrdom o mentalnoj bolesti. Sada smo svedoci da su „smatranja“ raznih bizarnih likova uporno promovisana po režimskim medijima. Upravo takvi ljudi su postajali dobitnici visokih odlikovanja i nosioci izbornih lista. Može da bude razumljivo, ali je po interes naroda izuzetno štetno kada vlasti nastoje da privuku pristalice i Istoka i Zapada, nauke i pseudonauke, trezvene kritičnosti i zanesenosti opsenarstvom. Rezultat bude opšta konfuzija među građanstvom.
6. Upadljiva je razlika u odnosu prema vakcinaciji. U martu i aprilu 1972. za nekoliko sedmica vakcinisano je 18,3 od nešto više od 20 miliona stanovnika tadašnje Jugoslavije. Pošteđene su samo osobe sa kontraindikacijama, recimo trudnice (osim u delu KiM-a) i lica, uglavnom deca, koja su tokom prethodne tri godine zaštićena na taj način. Najveći broj građana borio se da bude vakcinisan što pre, a sada je otpor ovoj nadasve korisnoj zaštitnoj meri bio natpolovičan.
7. Nekada su vakcine protiv variole, hiperimuni gamaglobulini i sanitetski materijal bili nabavljani prema procenama lekara i farmaceuta, a troškovi su bili javni. Sada su se političari upuštali u nabavke prema sopstvenom nahođenju i pod tajanstvenim finansijskim aranžmanima. Jedan od primera je gomilanje enormnih količina skupih aparata za mehaničku ventilaciju („respiratora“), od kojih je jedva četvrtina mogla da bude iskorišćena.
8. Postojanje variole u Jugoslaviji dokazano je 16. marta, a ta vest se pojavila u „Politici“ 18. marta. Za rasejavanje zaraze van Kosova znalo se 22. marta, ali je javnost informaciju od tome dobila tri dana kasnije. Sa zvaničnog spiska od 175 zaraženih virusom variole izostalo je samo ime jedne devojčice iz Plava. Pre dve godine ostalo je sporno da li se prvi bolesnik od kovida 19 javio 1. ili 6. marta, ali prisustvo zaraze kasnije nije skrivano (nje ni moglo da bude). Međutim, sve vreme je bezočno krivotvoren broj obolelih. Neoborivim argumentima sterani u ćošak, lekari iz Kriznog štaba su se pravdali da ih brojevi obolelih i umrlih nisu ni interesovali (!!!), već da su samo sa ceduljice čitali šta im je neko napisao uoči konferencija za štampu. Da je bilo ko od njih pročitao knjigu „Kako lagati uz pomoć statistike“, nikad ne bi uletao u onako drastične zamke nelogičnosti, podupirane sopstvenim sve krnjavijim autoritetom.

Autor je epidemiolog, penzionisani profesor Medicinskog fakulteta