Borba za opstanak

Punim srcem čestitam i potpisnicima podrške, bezmalo, celokupnog stručnog dela kolektiva RZZSK.

Ovo nije u pitanju samo borba za spas kulturnog dobra, odnosno kompleksa zgrada Ministarstva odbrane, sa Generalštabom, već i borba za opstanak institucije koja se brine za očuvanje kulturnog nasleđa.

Ova Institucija bila je osnovana u vreme vrućeg komunizma zahvaljujući inicijativi jednog pametnog i mudrog čoveka, književnika, patriote i prvoborca (41), Milorada Panića Surepa.

I zamislite, tada je bio smišljen zakonski okvir i organizacioni sistem po uzoru na koji su tada već formirale države zapadne demokratije, a ne lenjinističko staljinističke falange sovjetsko – čekističkog, enkavedeovskog sistema.

Da, da: Surep je tada spasao ogromno srednjevekovno i svekoliko kulturno nasleđe naroda serpskog, ili kako god hoćete, samo da se dalje ne vređamo! Mnogi su gledali, a još mnogiji od njih sa oduševljenjem su gledali, kako su sovjetskaje vlasti rušile crkve.

Da se razumemo, to su bili dokumentarni snimci, slični onima prizorima šiptarijskim, koji su se dogodili na početku 21 veka, na KiMu.

Kako bilo, prvi direktor Zavoda za zaštitu spomenika, Milorad Panić Surep, potpisao je nekoliko stotina rešenja o zaštiti spomenika, pod parolom: „Smrt fašizmu sloboda narodu“i dao da se izliju bronzane table i zakucaju na fasade, sa naznakom da je „ovaj spomenik kulture pod zaštitom države“.

U tom paketu prvih rešenja najviše je bilo crkava i manastira, ali tu su bile obuhvaćene i profane zgrade od istorijskog, kulturnog i umetničkog značaja.

Surep je bio super! I ponosan sam, što mi je bila pripala ta čast da budem jedan od njegovih sledbenika (sedmi direktor u nizu) i što ga nisam obrukao.

Zapravo, da nism potpisao ništa što ni On ne bi ni u ludilu potpisao štetno po kulturno nasleđe i istoriju.

Ponosan sam što nisam obrukao ni ostale direktore, moje prethodnike.

Štaviše, ponosan sam, što sam možda bio rigidniji na ponuđene kompromise, u odnosu na direktore prethodnike.

Tužan sam, što su direktorice, posle mene u nizu, uletele u nečasne kompromise sa političkim oportunizmom i neviđenom verskom proskinezom.

Hvala bogu, pojavila se ona hrabra Dubravka iz RZZSK a i koleginica iz zavoda u Beogradu Olivera, koje su odbile da potpišu ono što smrdi nečovještvom.

Šta ćeš, „hrabri muškarci“ uceniše hrabre žene, koje na to nisu pristale.

Moj većni naklon tim ženama.

A svim stručnjacima i ostalim ljudima zdravog razuma, upućujem poziv na opšti bunt!

Aman! Kao umirovljenik, zaista ne mogu biti miran.

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.