Borba za oslobođenje: Lični stav Marka Oljače

Umesto pažljivog slušanja, reorganizovanja snaga, promena načina borbe i kulture organizovanja, svedočili smo etiketiranju i osudi onih koji društvo u njegovoj suštini razumeju.

Predstavnici režima Aleksandra Vučića su rođeni, odrasli i sazreli u svakovrsnom nasilju, nasilje je njihovo ishodište i utočište – način življenja.

Decenijsko rastakanje društva, uništavanje institucija, rasprodaja i devastacija neobnovljivih resursa, materijalno i duhovno siromaštvo, institucionalno, fizičko i političko nasilje rezultirali su gašenjem države koja se pretvorila u ekspozituru organizovanog kriminala.

Dok mafija praćena medijskom propagandom, epigonima i konvertitima sa titulama, uništava, pljačka, ubija, hapsi, proteruje i rasteruje, ostaci društvenih grupa se nadgornjavaju, proglašavajući samoodbranu za nasilje.

Više nemamo ni vremena ni prostora za načine borbe koji više od decenije ne daju nikakve rezultate.

Pravni i institucionalni izlazak iz, ne samo političke krize u kojoj se Srbija našla, naprosto nije moguć.

Nije moguć ni protestima koje smo imali do sad, jer ne živimo u demokratskom društvu.

Sam Vučić je nekoliko puta priznao da nije bilo dana bez nekog protesta otkako je na vlasti. NJegova računica nakon izbora 17. decembra zasnivala se na iskustvima protesta koje on ignoriše, tokom kojih su građani bivali pasivizovani i depolitizovani i zapadali u apatiju, usled manjka artikulacije i epiloga.

Znala je vlast da se tuga nakon majskih tragedija ne može pretočiti u bes, znao je koliko je oslabio opoziciju, da propaganda i ostale mašinerije rade neometano i punom parom, kao što je istovremeno znao da tolika količina laži, pretnji, ucena i represije, ne može uticati da neinformisani, atomizovani i siromašni građani na intuitivnom nivou ne osećaju kako nešto nije u redu i da se nešto mora menjati.
Otuda, do sada neviđeni predizborni, izborni i postizborni inženjering.

Vučić sebi odlazak sa vlasti ne sme dopustiti, što zbog njegove lične patologije, što zbog horizontalne i vertikalnosti uvezanosti mafije.
Autoritarni režimi koji klize u diktaturu se ne smenjuju na izborima i pravnim načinima, već na ulici.

Znaju to svi oni koji su plaćeni da relativizuju, verovatno ima onih koje ta činjenica uznemirava i plaši ili koji se sa njom ne slažu, međutim to ne menja nužnost sinoćnih događaja i njihov nastavak.

Neispunjavanje zahteva opozicije i građana, rezultiraće sve većim otporom i brutalnim odgovorom vlasti, koja pored monopola nad upotrebom fizičke sile ima i batinaške odrede i prapolicijske snage.

Nezadovoljni i besni građani na čije zahteve vlast odgovara fizičkom silom, a ne uvažavanjem istih, sem samoodbrane, nemaju način na koji bi odgovorili.

Kako i zbog čega smo do ovakve situacije došli, sada ne vredi analizirati, već moramo videti šta nam je činiti.

Ako smo utvrdili i shvatili da je masovni izlazak na ulice jedini način izlaska iz krize, onda moramo videti šta uraditi da bismo izbegli krv i opšte sukobe.

Opozicija okupljena oko liste „Srbija protiv nasilja“ ima veliku odgovornost i svako od nas im u ovom trenutku mora pomoći, pod pretpostavkom da imaju minimum saglasnosti oko opšteg toka stvari.

Cela Srbija mora primeniti sve vidove građanske neposlušnosti.

Profesori i nastavnici nemaju šta raditi na fakultetima i učionicama dok im studente i đake policija tuče i hapsi – dakle opšti i totalni štrajk.
Svi zaposleni u javnim preduzećima nemaju šta raditi na svojim radnim mestima dok ne znaju gde su i da li su im deca dobro, jer javno iskazuju nezadovoljstvo postupcima vlasti.

Poljoprivrednici bi morali izvesti svu mehanizaciju koju imaju i blokirati puteve – džaba proizvodnja hrane kad stanovništvo nema novac za nju.

Ostaci sindikata moraju pozvati svoje članstvo na generali štrajk.

Časne sudije i tužioci odbiti učestvovati u farsi zvanoj pravosudni sistem.

Pošteni policajci odbiti naređenja i stati na stranu građana, a ne da ih tuku i posipaju suzavcima.

Glumci i reditelji neka napuste pozorišta i zajedno sa slikarima, muzičarima i ostalim umetnicima scene, koncertne dvorane i ateljee zamene ulicom.

Opozicija koliko danas mora preuzeti stvarno liderstvo, pored bojkota lokalnih i republičke skupštine, ostati pri zahtevima da se ponište izbori i raspišu novi u drugačijim okolnostima.

Ne može režim otpustiti u uhapsiti celu Srbiju, Srbija mora uhapsiti njih, jer sa njima se ne pregovara.

Na međunarodnu zajednicu ne treba računati. Ovaj put ćemo morati sve sami.

Ovo više nije borba za demokratiju, već borba za oslobođenje, slobodu, opstanak i dostojanstvo.

Da bi se Srbija oslobodila i u tom procesu izbegla prolivanje krvi, prvo mora stati, u najbukvalnijem mogućem smislu te reči.

Ukoliko danas nešto ne uradimo, sutra za neke od nas neće postojati.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.