Borba za prava žena nikad ne prestaje

Žene bi se bavile kućom i porodicom i tako negovale zdravu mušku radnu snagu.

Tako postavljen ugovor danas naizgled nije održiv, pre svega zato što nijedno ljudsko biće ne želi da bude zarobljeno i ekonomski zavisno.

Ali, uz svesrdnu podršku patrijarhata, razrađeni su mehanizmi kojima se održava potčinjenost više od polovine čovečanstva.

Od vremena Buržoaske revolucije žene su najpre zahtevale priznavanje statusa građanki, jer „ako imam pravo da izađem na gubilište, onda treba da imam pravo i da odlučujem kao politički subjekt“.

Vek kasnije tražile su pravo glasa, kraće radno vreme, jednake plate.

Sredinom 20. veka zahtevale su pravo na odlučivanje o sopstvenom telu, ali i pravo na simboličkog ravni, odnosno na jezičku vidljivost.

Iako su se žene do danas izborile za sva prava koja imaju i muškarci, sistem čini sve da joj svaki domen života i rada učini težim.

One mogu da rade, ali za manju platu i uz još jednu smenu neplaćenog kućnog rada. Mogu da se obrazuju i grade karijeru, ali kaskajući za svojim kolegama.

Mogu da budu aktivne u političkom i javnom životu, ali izložene osudama, seksizmima i zluradim komentarima kojima će ih svaki put podsećati na uvreženu „drugost“ i subordiniranost.

Sistem nam govori „idite kući i rađajte decu“.

I to rivalstvo „idite kući“ i „nećemo kući“ jedan je kontinuitet.

Ženska ljudska prava koja danas imamo dugujemo prethodnim generacijama feministkinja i revolucionarki, jer su se one otimale za javni prostor u kome možemo danas da delujemo.

Ali jednom stečena prava uvek su pod pretnjom da se uruše i u obavezi smo da ta prava očuvamo.

Međunarodni dan žena treba da bude i sećanje na naše prethodnice i pobuna protiv ukorenjene nejednakosti i poziv na dalje delovanje.

To je još jedan revolucionarni dan ujedinjene borbe koja se nikad ne završava.