Borba za titulu „Šešelj decenije“

Da li je u Minhenu, Berlinu ili Čačku tim povodom otvaran šampanjac – verovatno ne.

Poslednjih godina, toliko je „pobeda“ bele, hrišćanske Evrope da je teško za očekivati izdvajanje jednog malog, crnog trijumfa u moru takvih za nju, toliko pobedica bangave pameti za koje njeni rasistički branitelji nisu morali da se pomuče. Na političkoj tabeli kontinenta, neofašizam je stabilno pri vrhu tabele.

Ono što sigurno znamo jeste da se pre sedamnaest dana delegacija šatro-umivenih Dveri sastala sa visokim predstavnicima Alternative za Nemačku (AFD), ne prvi put, a ta je vest pored pripadnika naše kritičke javnosti + Basare prorominjala kao da su svi odreda nevili čemberleni na pajdu.

Drugim rečima, u završnici godine za nama, dobili smo i potvrdu da je za „pravu“, „progresivnu“ opoziciju lupanje zastavom o staklo (B. Obradović) prestup koji se ima osuditi na konferenciji za štampu, ali da zato saradnja sa nemačkim neonacistima (B. Obradović) to nije, što je izvanredan pokazatelj stepena programsko-ideološke konzistentnosti, ne samo lokalno.

Nažalost, do momenta emigracije ili prelaska u grob, dobar broj građana egzistira samo na lokalu, te ih se samo ovo podneblje i dotiče, reklo bi se. A ovde, paradoksalno, među retkima što su se usprotivili je Sanda Rašković Ivić, stručnjakinja za metempsihozu i druge forme „preletanja“.

Postajući vremenom i ljudima neometano pokretačka snaga Saveza za Srbiju, B. Obradoviću se nadalje ima opraštati sve, ma i podržati, koliko vidimo, uključujući i borbu za titulu ‘Šešelj decenije’ u Skupštini (gde drugde), i to nikoga ne treba da čudi.

Praznična događanja naroda u Knez Mihailovoj, Priboju, Areni, Beranama, sa ljudskim p(r)opustima, paljenjem zastava drugih, „razgorevanjem nade da će Srbija i Crna Gora ponovo biti jedna država“, simptomi su bolesti odavno poznate. Kad je reč o „našem“ političkom polu, ćutanje o lizanju sa AFD-om je ono što čini organizovanu demokratsku oponenciju režimu klinički mrtvom.

Kako je svojevremeno rekao Žan Mari Le Pen, deset godina pre posete Zemunu i ostatku Srbije, gasne komore nisu bile ništa više od „detalja u istoriji Drugog svetskog rata“ (Al DŽazira, 1987).

Isto tako, nama, pošteđenima bilo kakvog ozbiljnog suočavanja sa užasom razgradnje Jugoslavije i naših života u njoj, morbidno-frenetični život i postupanja Boška O. nisu ništa više od detalja u procesu izlaska iz istorije, a taj se izlazak razlikuje od onog kakvim ga je zamišljao Stojan Cerović.

Smrt fašizmu, bilo u vlasti ili opoziciji, bilo kad i gde.

Autor je jedan od osnivača Društvenog centra NNK iz Beograda