A njega ako se sete na Dan žalosti, sete se: Autorski tekst Borisa Dežulovića

Tim je rečima predsednik Aleksandar Vučić u javnom obraćanju građanima Srbije pre par dana izneo svoj utisak o nedeljnim događajima u kosovskom selu Banjska, gde su goloruki Srbi, „ne želeći više da trpe Kurtijev teror“, najpre postavili kamionske barikade, pa rafalom iz automatskog oružja golim rukama ubili jednog kosovskog policajca i ranili još dvojicu, nakon čega su u razmeni vatre s kosovskom policijom četvorica ubijena, a ostali sve onako goloruki blindiranim kamionom provalili kapiju i upali u manastir Banjska, pretvorivši ga u srpski Alamo, piše Dežulović u svojoj poslednjoj kolumni na zagrebačkom portalu Novosti.

Mnogo je otvorenih pitanja ostalo nakon Vučićevog utiska nedelje – ko su tačno napadači, ko ih organizuje i finansira, ko ih je, hm, ogoloručio, kako su izašli iz opkoljenog manastira i gde su uopšte sada – ali sve su to samo potpitanja i nijedno od njih nije ključno. Nije ključno čak ni pitanje – ko to „može sve da nas pobije“? To pitanje nije ključno, mada jeste važno. Kada, naime, predsednik Republike Srbije kaže, „možete sve da nas pobijete, ali nikada Srbija neće priznati nezavisno Kosovo, nakaradnu tvorevinu koju ste pravili bombardovanjem Srbije“, na koga tačno misli? Ko to „sve nas“ može da pobije?

Najpre treba da vidimo ko je to uopšte „bombardovanjem Srbije pravio nakaradnu tvorevinu“ na Kosovu. Da li je Srbiju 1999. godine bombardovala šiptarska policija iz Banjske? Ne: Srbiju je 1999. bombardovala belosvetska NATO alijansa. To za slučaj da neko brzopleto pomisli kako je predsednik hteo da kaže kako Šiptari mogu da pobiju i njega i celu grupu, ali da oni Kosovo nikada neće priznati: ne, nije. Nije predsednik mislio na šiptarsku policiju, već na NATO. Molim lepo, hvala.

Mnogo je tako otvorenih pitanja – i barem jedno važno – ostalo nakon Vučićevog utiska nedelje, ali nijedno od njih nije ključno. Ključno je pitanje sledeće: ko su to Vučićevi „mi“? Kada, naime, predsednik Republike Srbije poručuje NATO-u, „možete sve da nas pobijete, možete da uradite šta god hoćete, ali nikada Srbija neće priznati nezavisno Kosovo“, na koga zapravo misli? Koga to tačno „sve nas“ mogu da pobiju?

Najpre treba da vidimo ko je to uopšte u Banjskoj pobijen, pa da bi mogli onda da budu pobijeni i ostali. Da li su to pobijeni, štajaznam, srpski domaćini i seljaci na povratku sa njive? Da li je pobijena banjska starčad na povratku sa nedeljne liturgije? Da li je pobijena nevina srpska nejač na školskom igralištu?

Blizu, ali ne sasvim tačno: četvorica pobijenih u Banjskoj bili su pripadnici terorističke grupe koja je toga jutra ubila kosovskog policajca, uniformisana paravojna jedinica opremljena buldožerima, oklopnim vozilima i skupim nemačkim džipovima, do zuba naoružana kratkim i dugim cevima, mitraljezima, automatskim puškama i ručnim bacačima granata, snabdevena sanducima municije, granata i protutenkovskih i protupešačkih mina, prema prvim procenama dovoljno za dvesta ljudi.

Kojih dvesta? Ne znam sva imena, ali pouzdano znam najmanje jedno: Aleksandar Vučić, sin Anđelka – pravnik iz Beograda, rođen 1970. godine, oženjen, otac troje dece – koji nakon svega, eto, kaže „možete sve da nas pobijete“, direktno se tako upisujući među ubice iz Banjske, postrojavajući u vrstu i zadužujući oružje. Ne, kako vidite, metaforički, ne hiperbolički, zaneseno pesnički ili u nekakvom prenesenom smislu, već vrlo bukvalno, vojnički: ubili ste četvoricu, možete i sve nas ostale, ali mi Kosovo priznati nećemo! Poput majora Dragutina Gavrilovića 1915: „Mi nemamo više da se brinemo za živote naše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu!“

Danima se, eto, kalkuliše o organizatorima, finansijerima i nalogodavcima oružane pobune u Banjskoj, oprezno se na tako osetljivom tlu postavljaju temelji za smelu i opasnu hipotezu, pa kosovski ministar unutrašnjih poslova, recimo, u tu svrhu maše nekakvim zeplenjenim mitraljezom sa nitroglicerinom iz srpskog vojnog magacina: pobiše se, ukratko, geopolitički stručnjaci i vojni analitičari da istraže moguće veze teško naoružane terorističke paravojske na severu Kosova sa Beogradom i Aleksandrom Vučićem, a sam Vučić iste večeri lepo im, vlastoručno i čitko potpisao priznanje, pa ga javno izneo na državnoj televiziji u udarnom večernjem terminu: „Mi smo ubili policajca, ko vas jebe, možete sve da nas pobijete!“

Toliko o Vučićevoj ličnoj zamenici „mi“. A šta se tiče „vas“ ostalih, nema da brinete: „sve vas“ – srpske građane, seljake, domaćine, starčad i nejač – ima ko da pobije. Ne treba Vučiću za to ni šiptarska policija, ni Oslobodilačka vojska Kosova, ni NATO alijansa. Kako će se videti do kraja teksta, ima ko će.

Da bi, naime, eliminisala svaku mogućnost zabune i slobodne interpretacije „svih nas“ i „svih njih“, Vučićeva privatna Vlada Republike Srbije već sutradan je donela odluku o proglašenju dana žalosti za četvoricu ubijenih srpskih terorista. Zgodno se onda udesilo da je dan nacionalne žalosti pao u sredu, na dan odigravanja fudbalske utakmice Partizana i Crvene zvezde, stotinu sedamdeset prvog Večitog derbija. Iako ih je malo među prethodnih stotinu sedamdeset bilo iščekivano kao ovaj – kada Partizan nakon godina Zvezdine dominacije beži na tablici četiri boda – vlasti su bile neumoljive: Večiti derbi neće se igrati.

Ako je i vama u računici ispalo da Vučićeva Srbija zvanično tuguje za četvoricom ubica i terorista, to je zato što u matematici nema metafora, hiperbola i prenesenih značenja. Zgodno se tako udesila i usporedba sa poslednjim danom žalosti u Srbiji, pre pet meseci, 5. maja ove godine, kad je ista Vučićeva privatna Vlada proglasila trodnevnu žalost zbog dva masovna ubistva koja su potresla Srbiju – masakra u beogradskoj Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, u kojemu je maloletni K. vatrenim oružjem ubio devetero učenika i školskog zaštitara, te masakra u selima Dubona i Malo Orašje kraj Smedereva, u kojemu već sutradan Uroš B. iz Mladenovca kalašnjikovom pobio osam mladića i jednu devojku.

I toga se dana, naime, udesilo da se igrala važna utakmica – druga domaća evroligaška utakmica košarkaša Partizana protiv Real Madrida – ali tada je, gle čuda i žalosti, nacionalno žalovanje odgođeno dok „crno-beli“ ne odigraju svoj meč. Nakon čega se obelodanilo da je trodnevna žalost u Srbiji zapravo proglašena zbog dva uzastopna Partizanova domaća poraza, a ne zbog dva uzastopna domaća masakra.

Da bi, naime, Vučićeva privatna Vlada proglasila dan žalosti nakon masovnih ubistava na beogradskom Vračaru i selima oko Smedereva, trebalo je – danas to znamo – da policija, baš kao u Banjskoj, u razmeni vatre pobije ubice. Ili barem jednog. Recimo, dvadesetogodišnjeg Uroša iz Mladenovca, koji je sutradan priznao kako je „samo želeo da zastraši stanovnike Dubone i Malog Orašja“. „Zastrašivanje stanovništva“ – to zna svako ko je završio četiri razreda osnovne škole, ili barem četiri balkanska rata – zove se još i „teror“.

Da bi, eto, teroristička Srbija imala za kim da žali – kako bi rekao jedan Vučićev kolega – „morao je da bude ubiven“ barem Uroš. Tek tada, predsednik Vučić – kojega tih dana upadljivo nije bilo na dometu kamera – javno bi se obratio naciji, prkosno poručujući: „Možete sve da nas pobijete!“

Do tada, shvatili ste, „mogu sve da vas pobiju“.

Istorijski krug državnog terora zatvoren je tako na istom mestu gde je i otvoren. Trideset šest godina nakon što je srpski vožd Slobodan Milošević pred okupljenim građanima Kosova Polja poručio „niko ne sme da vas bije“, vođa tajne terorističke organizacije Republika Srbija Aleksandar Vučić odlučno raskida sa Miloševićevim nasleđem i poručuje: „Možete sve da nas pobijete!“

A njega ako se sete na Dan žalosti, sete se.

Tekst za kolumnu „Ugovor s đavolom“ Boris Dežulović naslovio je „A njega ako se sete na Dan žalosti, sete se“, a Danas ga uz odobrenje zagrebačkog portala Novosti prenosi u celosti.