Boris Tadić i specifikum političke delatnosti

I zjavio je nedavno da je bavljenje politikom isto što i bavljenje svakom drugom profesijom: lekarskom, dramaturškom, inženjerskom i tome slično, pitajući se pri tome kakvog bi smisla imalo da se predstavnici navedenih stručnih profesija povuku i prestanu da se bave njima.

Ovim stavljanjem na istu ravan političku i ostale ljudske delatnosti, i pomenutim pitanjem, on je zapravo hteo da opravda svoj stav da onaj ko se bavi profesionalno politikom nema nikakvog razloga da se njome ne bavi dokle god to želi; štaviše, odustati od tog posla značilo bi izneverenje misije koju političar treba da ima a to je borba za što bolje stanje u svojoj zemlji, za doprinos unapređenju njenog javnog dobra.

Međutim, demokratska realpolitika kao takva ima svoje osobene karakteristike zbog kojih se ona suštinski razlikuje od stručnih delatnosti.

Najjednostavnije rečeno, da bi neko mogao raditi recimo kao lekar, on mora zadovoljavati jedan formalni preduslov: da ima odgovarajuću diplomu, u navedenom slučaju diplomu o završetku odgovarajućeg fakulteta, o specijalizaciji i slično.

Drugim rečima, profesionalni političar koji nije završio medicinski fakultet ne može postati lekar.

Ali obrnuto ne važi, lekar, u načelu gledano, može da se, ukoliko to želi, bavi profesionalno politikom.

Štaviše, politikom u profesionalnom smislu mogu se, u načelu gledano, baviti i oni koji nisu završili nijedan fakultet.

Ovaj specifikum političke delatnosti proizilazi naprosto iz činjenice što je ulazak u profesionalnu politiku, za razliku od stručnih delatnosti u najširem smislu te reči, otvoren za sve građane.

Jer su oni izvorni nosioci suvereniteta i kao takvi krajnji arbitri koji svojim glasovima daju ili ne daju legitimitet određenim političkim koncepcijama i političarima.

Pošto se univerzalnim pravom glasa daje svakom građaninu pravo na njegovu participaciju u političkom procesu, već samim tim svaki građanin može ne samo da bira, već i da bude biran.

Očito je da za stručnu sferu u najširem smislu te reči važe bitno drugačiji kriterijumi: ne mogu građani glasanjem odlučivati o tome ko zadovoljava uslove da postane hirurg, dramaturg, elektrotehnički inženjer, automehaničar itd.

Isto tako, stručnjaci, ako na regularan način rade svoje poslove, mogu ih, u načelu gledano, obavljati bez ikakvih vremenskih ograničenja.

Ali, za razliku od toga, političari kao nosioci političkih funkcija moraju biti vremenski ograničeni mandatima.

Ovde svakako u prvi plan izbijaju najviše političke funkcije.

Recimo, u SAD podavno važi pravilo za njihove predsednike: „dva mandata i gotovo“.

Posle toga, oni ne mogu više biti kandidati ni za jednu političku funkciju.

Oni se mogu vratiti na stručne poslove koje su ranije upražnjavali, držati govore za veoma velike honorare, dobiti dosta visoku penziju, biti eventualno nečiji savetnici i slično.

Naš postojeći ustavno-pravni sistem zbog izvesnih nedorečenosti i nedovoljno preciznih formulacija daje mogućnosti za različite interpretacije nekih važnih stvari koje se tiču pitanja vremenskog ograničavanja mandata, da li predsednik Republike može istovremeno biti i predsednik vlastite stranke, može li se onemogućiti seljenje političkih moćnika s jedne visoke funkcije na drugu, pa opet povratak na onu prethodnu, što im omogućuje da i veoma dugo budu najmoćniji politički faktor u državi.

U našem kontekstu, ovakve stvari pokazale su se kao pogubne, naročito ostavljanje mogućnosti da predsednik države koji bi trebalo da bude predsednik svih njenih građana bude istovremeno predsednik svoje partije, čime se zadržava relikt partijske države koji se vremenom razvio do svojih krajnjih mogućnosti: ostvarenja partijske države u njenom drastičnom obliku.

Uz sve poštovanje prema Borisu Tadiću, jer je za vreme njegove vladavine Demokratska stranka imala daleko najveći rejting, mislim da neke njegove izjave date medijima nisu na liniji plodnog razmišljanja o temeljnom prekomponovanju našeg ustavno-pravnog sistema.

Kad to kažem, onda tu mislim i na njegov stav da će se eventualno opet kandidovati za mesto predsednika Republike, jer je on u protivrečju sa onim principom „dva mandata i gotovo“.

I drugi naši lideri bojkotaških opozicionih partija bi trebalo da pruže garancije da će, ako ne sad, jer je prekasno, no, kasnije menjati sadašnju krutu unutarstranačku lidersku strukturu, uvođenjem preliminarnih, primarnih unutarstranačkih izbora kandidata za visoke državne funkcije, ili onih zatvorenih (na kojima bi učestvovali samo registrovani članovi tih stranaka) ili otvorenih (na kojima bi učestvovali i građani formalno nevezani za stranke). Time bi, naročito ovim poslednjim procesom, mogli privući nemali procenat dosadašnjih apstinenata.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga