Policajac mi je rekao: „Kod Staljina bi za ovo visio“ – Dnevnik političkog osuđenika u Vučićevoj Srbiji

Čak nisam uspeo da zaradim ni jedan jedini kažnjenički poen tokom 45 godina vožnje motocikla. A bogami ni za 40 godina provedenih u kolima. I da… naivno sam kao diplomirani pravnik želeo da verujem da pravni sistem u Srbiji, bez obzira na vladajuću bulumentu koje god boje, funkcioniše u skladu sa napisanim; u skladu sa željom onog ko je zakone doneo – Skupštinom.

Toj mojoj iluziji najviše su doprinela sjajna predavanja legendarnih profesora Lukića, Vračara… Obrada Stanojevića, Vesne Rakić Vodinelić, Vojina Dimitrijevića i drugih, onih, nažalost mnogih već pokojnih. Iluzije su potpirivali i meseci provedeni na letnjim školama Međunarodnog prava na Kolumbija Univerzitetu u Njujorku; krajem osamdesetih kada smo živeli Novi talas a Njuca bio samo veliki brat Beograda u koji smo svi čekali da se vratimo. Svoju prvu knjigu „Lažnoborci trče počasni krug“ napisao sam u Njujorku, kucajući na staroj mašini „Olimpija“, između predavanja i rmbanja po krovovima i njujorškim kafanama.

Pravo sam učio, a životni san sam sanjao. Sve činio da dosanjam slobodno i nezavisno novinarstvo! Radio sam na Studiju B, u Indexu 202, pisao u Studentu, Mladosti, kasnije radio na TV Politika i magazinu „Intervju“… Ratne godine sam proveo na prvim linijama fronta radeći za CBS, najveću TV mrežu na svetu. U to vreme, svakodnevno sam učio od velikih i pametnih novinara kako sve na svetu može da se kaže. Važan je samo način na koji to kažeš. To stečeno znanje sam uglavnom plaćao turama pića u Šumi, Grmeču, Lipi… Sve to mi je pomoglo da posle bega iz Slobinog novinarstva, celih osam godina izdajem satirični časopis „Naša krmača“. Bez nekih velikih pravnih posledica ni po sebe, a ni po prijatelje sa kojima sam pravio te novine. Svi smo znali koliku snagu ima reč, i koliku odgovornost novinar, pisac, mislilac ima za napisanu ili izgovorenu reč.

A onda me je zbog jasno i glasno napisane reči direktno u mali mozak udarilo srpsko pravosuđe. Moj pravni mozak i slepo verovanje u pravo, pravdu i izraženu slobodnu reč razbucale su procedure i način rada organa vlasti države Srbije. Srbije koja licemerno pred evropskim institucijama pokušava da dokaže da joj je vladavina prava jedno od najvažnijih pristupnih poglavlja na putu ka Evropskoj uniji. Kakva šarada…

Na prvom protestu SRBIJA PROTIV NASILJA cela stara ekipa se skupila na starom mestu. Ispod spomenika Nikoli Pašiću. Niko nikoga nije zvao, svi smo znali gde nam je mesto. Kako se protest širio bilo nam je sve teže da se u gužvi nalazimo. Kako bi se ja i moji prijatelji, novinari, pisci, glumci, muzičari… naši klinci i njihovi drugari… lakše nalazili u gužvi napravio sam transparent na kome je pisalo LEŠINARI I HIJENE ŠETAJU ZAJEDNO ZA BEZBEDNU SRBIJU…. Sa druge strane, naravno u starom fazonu „Naše krmače“ pisalo je PINK – STINK. Nema potrebe da ovo prevodim onima koji čitaju Danas.

Na okupljanje sam stigao motorciklom, vozeći ćerku, a drugar je transparent poneo kolima. Mnogo je sveta bilo te subote 3. juna ispred Narodne Skupštine. Bilo je mnogo i onih koji su bili kod Spomenika, ili prošli pored njega. I baš mnogo ljudi je želelo da se slika sa tim transparentom. A zašto i ne? Jednom rečena misao ili napisana reč postaje vlasništvo svih.

Problem je nastao kada je neko od njih za transparent okačio lutku, kako se kasnije ustanovilo, veličine oko 35 santimetara, a koja po nekim karakteristikama podseća na Predsednika Srbije. Da li je neko samo hteo da se slika sa lutkom pa zaboravio da je skine, ili je neko u vreme hajke na glumce i javne ličnosti tu lutku namerno podmetnuo, ostaće večita tajna.

Javno priznajem da sam transparent sa okačenom lutkom nosio dvadesetak metara. Kada sam video šta visi sa mog umetničkog dela, sa mog transparenta, skinuo sam tu nakazu od lutke i bacio je u neku od žardinjera na Trgu Nikole Pašića. Ni na pamet mi nije padalo kakve će konsekvence ta lutka vezana nekakvom trakom za pakovanje poklona doneti meni i mojoj porodici. I velikom broju mojih bliskih prijatelja.

Twit Ane Brnabić o tome da neko hoće da obesi Predsednika napravio je ludilo u Twiter zajednici već tokom šetnje. Ja sam se šetao pa nisam imao kad da blejim u telefon. Požara na mrežama sam postao svestan tek kada sam oko 11 sati ušao u kuću. Bio sam sam u stanu. Emilija, ćerka, je otišla u svoj, a Milica, nevenčana supruga je rešila da tu noć zbog komplikovanog prevoza prespava na Medaku. Teško je troje staviti na motocikl. Bilo je nekada i toga, ali nismo više klinci….

Provodim noć sam. Čitam twitove i razmišljam. Negde oko četiri sata shvatam da sve ovo šta se dešava pakuje država. Neka služba, neka interesna grupa, neki deo duboke države za koji i ne znamo da postoji. Već ozbiljno razmišljam o posledicama… Sećam se urbane legende o tome šta je profesor Lukić rekao studentima Pravnog fakulteta koji su se 1968. godine zatvorili na fakultet tokom studentskih protesta. Parafraziram, rekao je… budite ovde unutra. Štiti vas Univerzitet. Napolju je država koja nema milosti. A država je uvek bila najjača.

Naša današnja država nema takav stav ni o Univerzitetu, a kamoli o meni ili bilo kom drugom ko iskaže svoj stav javno. Taman i na transparentu. Govor mržnje na medijima bliskih vlasti, u parlamentu od strane onih koji imaju svu vlast u svojim rukama počinje ozbiljno da me plaši. U pet sam rešio da malo odspavam i dočekam neizbežno. Znao sam da će doći. Setio sam se i Džonijeve pesme „Oni dolaze, ku…… ……“.

Ujutru rano zovem drugara koji je vozio transparent u kolima. Kaže da je pozvan na informativni razgovor. Dalje je sve jasno. Sazivam kućni savet. Emilija i Milica dolaze, nasmejane i ne mnogo zabrinute. Mlade su i nemaju iskustva sa takvim tipovima. Sa ovakvom državom. Negde oko 13 časova, u nedelju 4. juna sam im rekao da će doći za sat. Preterao sam. Trebalo im je manje. Emilija je otišla u svoj stan, a Milica otvorila vrata kada je čula tiho kucanje. Znao sam. Samo ni u najgorem ludilu mi nije palo na pamet sve ono šta će nakon toga uslediti.

– Jel tu stanuje Boško Savković, pita neko.

– Stanuje, kaže Milica.

– A jel ovo Borska 29, pita drugi glas.

A gde ste došli momci ako ne u Borsku 29 nešto razmišljam, i krećem ka vratima, uz obavezno dobar dan. Zovu me napolje, pred vrata.

– Jel znate zašto smo došli, pita jedan koji se posle ispostavio kao najstrašniji, ili se samo tako predstavljao. Sa njima se nikad ne zna.

– Pretpostavljam, kažem. – Samo me čudi odkud vas četvorica po mene jednog.

– Dvojica po tebe, dvojica po lutku, kaže jedan koji pokaza na tren nešto što bi trebala da bude policijska značka.

– Džabe vam, lutka ne postoji. Znači došli ste četiri na jednog, kažem. Počinje da mi kuva mozak jer shvatam da me neće zvati na informativni razgovor već da su direktno došli da me odvedu negde. Profesor Lukić je bio u pravu.

Zovem ih u kuću da pogledaju šta hoće i potraže lutku. Koje nema. Milica im pokazuje svoj računar na kome je rađen transparent. Slikaju ga.

– Je l’ znaš ti šta bi ti se desilo da sa nosio ovo u vreme Staljina, kaže onaj opasni. – Visio bi istog časa, kaže a da ne sačeka moj odgovor.

– Je li brate, je l’ ja živim u staljinizmu ili demokratiji, pitam ga. Kao da nije siguran šta da kaže na to, kaže mi da uzmem telefon i novčanik i da krenem sa njima.

Tražim im nalog za privođenje. Gledaju me kao da sam im tražio kilo zlata. Ćute. I dalje insistiram na tom parčetu papira. Odgovor je – polazi sa nama.

– Dobro, znači tu smo. Jasno mi je, kažem i pitam je l’ smem u wc.

Dozvoljavaju mi, ali me teraju da držim otvorena vrata. Kapiram da je to procedura, ali mi smešno da neko gleda i sluša dok pišam. Milica, do tada smirena pita:

– Gde ga vodite?

– To se ne govori, reče neko od njih.

Opa! Ovo već sluti na teško sranje, vrti mi se u glavi. Srećom što sam i Milici i Emiliji dao brojeve svojih advokata. Žene su, ali jake. I jedna i druga. Znaće šta da rade.

Izvode me iz kuće čim sam zakopčao šlic. Objašnjavaju mi usput da sam srećan što nisu došli sa rotacijom. Da me, kao, ne brukaju pred komšijama. Dvojica ulaze u jedan, a dvojica i ja u drugi auto. Kao u filmovima, sedim nazad i jedan pored mene. Ni meni ne govore gde me vode.

Negde kod Hajata zvoni mi telefon. Javljam se pre nego što je, nije sad cinizam, ljubazni gospodin pored mene reagovao. Čujem samo glas svog advokata Gorana.

– Pitaj te dobre ljude gde te vode.

Pre nego se ovaj gospodin mašio za moj telefon odgovorih da sam negde na Novom Beogradu. Prošlo mi kroz glavu kako su mog prijatelja, slikara Tapija, na njegovo poslednje putovanje, tako isto dobri ljudi odveli iz kuće sa kapuljačom na glavi. Ja sam bar gledao gde me vode.

Idemo do zgrade UKPa za koju nisam ni znao da postoji na tom krilu bivšeg SIVa iako sam bezbroj puta ušao na druga vrata te zgrade. Svi zajedno u jedan lift. Pa na treći sprat. U hodniku prepirka u koju će prostoriju da me smeste. Smeštaju me u sobu sa gospodinom koji je pominjao Staljinovo vreme. Velika prostorija a nas dvojica. Postavio me u neku stoličicu. Prekrstim noge.

– Spuštaj noge, nisi u kafani, kaže.

Spustim noge i tog časa dolazi jedan drugi, nasmejani, i donosi mi kafu. Najljubaznije pita hoću li šećer ili ne.

– Je li, jel ovo ona igra dobrog i lošeg policajca, pitam ih.

Staljinista me gleda besno, a onaj sa kafom se nasmejao. Kapiram i da među njima nisu svi isti. Dobro je. I za sad i za budućnost. Problem je samo što mi i dalje ne daju da zovem advokata. Prošlo je više sati i sad se već osećam kidnapovanim. Mrak je mrak. Čitao sam svašta o Rusiji poslednjih godina. Prolazi vreme. Lagano, mnogo lagano.

Posle nekog vremena, verovatno čitavog sata, pojavljuje se jedan ljubazan gospodin i traži mi broj telefona mog advokata. A ako nemam, da mi daju nekog po službenoj dužnosti. Hvala lepo, takvi mi ne trebaju. Pokušavam sam da zovem advokata, ali me sprečavaju. Kažu da im dam broj. Razmišljam, kakvo je bre ovo ludilo? Počinje igra živaca. Na kraju pristajem da im dam broj advokata jel je to jedini način da bar na momenat dobijem telefon u svoje ruke. Tražeći kao Goranov broj, uspevam da nađem broj Laurencija Plosceanua, potpredsednika Evropskog ekonomsko socijalnog saveta… Rumuna, sjajnog lika, koji je ujedno i moj kopredsedavajući u forumu civilnog društva koji prati priključenje Srbije Evropskoj uniji… Broj na foru uspevam da prosledim na Milicin telefon. Bio je to moj poslednji dodir sa telefonom. Ta poruka je svašta promenila u narednim danima.

Traže mi telefon i pitaju kako mi se zove advokat. I dalje ga ne puštam iz ruke, ali je igrici već kraj. Prepisuju Goranov broj i kažu da će ga oni zvati. Naredna dva sata, dok nisam pred vratima kancelarije čuo da neko glasno grmi, sedeo sam a onaj opasni sa Staljinom u ustima, mi je dao čašu vode. Nakon nečega što je ličilo na svađu, otvaraju se vrata i vidim Gorana i Ognjena. Nije došao sam. Poveo i pojačanje koje me samo pita da li sam dobro. Šta da kažem Ognjenu? Ko je ovde dobro…

Teraju me da rukom pišem ovlašćenje za zastupanje i tog časa čitaju zbog čega su me tu doveli. Tužilačka istraga, dobili nalog. Tužilac se poziva na član 309 Krivičnog zakonika! Pozivanje na nasilnu promena Ustavnog poretka.

E tog časa mi pada mrak na oči. Jebote, ovi zbog transparenta i nekakve nakazne lutke koja čak nije ni moja hoće da me spakuju na dugogodišnju robiju. Dovoljno poznajem Zakone da mi je jasno da je sama kvalifikacija ovog dela jezivo teška. Alo, majstori! Pa to je transparent na kome piše da Pink smrdi. I parče neke tkanine koja se inače prodaje po ulicama Beograda. Sa Goranom i Ognjenom sam prošao mnoga suđenja do sada. Znaju šta mi je u glavi i ništa ne progovaraju. Kada je papirologija završena odlaze.

– Drži se, ovo je nemoguće pravno ludilo, kaže Goran na izlasku. Kaže, ali je i on kao i ja svestan da živimo u Srbiji, zemlji neverovatnih mogućnosti. Pa i ovakvih.

Uzimaju mi telefon i zvanično pakuju. Zapisuju brojeve kartica i SD karte. Moram da se potpišem preko spojeva papira, preko selotejpa. Ako tužilac bude želeo da veštači moj telefon… Ostatak večeri provodim u istoj zgradi. Odvode me u drugu prostoriju gde je njih više. Pričamo o svemu i svačemu. Guglaju moje ime, čitaju Vikipediju… Provaljuju koliko sam knjiga napisao, filmova napravio… koliko nagrada na filmskim festivalima imam. Vide da imam i dve nagrade u Kanu. Interesuju se da li Kan baš takav kao na TV…

Staljinista je odavno otišao, pa je sada razgovor više nego ljubazan. Ispostavlja se da poznajemo iste ulične likove. I sa jedne i sa druge strane zakona. Drže me tu jel ih blam da me već sad vode u pritvor, u čuveni Dvadesetdeveti… Tek negde oko 9, pola deset, kada smo bratski popušili sve postojeće cigarete, dovode me do auta i voze u pritvor. Neprijatno je u kolima. Neprijatna tišina. Ne zna se koga je od svega veći blam. Ljudi samo rade svoj posao. Citiram im deo iz Draškovićeve knjige „Nož“ – deo u kome se mladi ustaša izvinjava starijem komšiji Srbinu, što mora da ga kolje. A ovaj mu odgovara – „Samo ti sinko radi svoj posao“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.