„Kad čaj jedeš kašikom iz tanjira“: Dnevnik političkog osuđenika u Vučićevoj Srbiji (2)

Bože, sa kakvim li likovima ovi imaju posla pitam se u sebi, a naglas tražim da mi se dostavi terapija koju redovno pijem. Iako je je to van procedura, jedan od njih, ispostaviće se kasnije kapetan, poziva mog advokata da obavesti moju porodicu da mi donesu lekove.

Vode me u ćeliju. Polumrak. Imam sa sobom samo papire od tužioca, ali mi nedostaju naočare. Legnem i ćutim u mraku. Odjednom se otvaraju vrata. Čuvar mi donosi rasečeno četvrt hleba i nešto namazano što podseća na paštetu jako čudnog mirisa. Poreklo maziva nepoznato do sada. Pokušao sam da jedem, ali ne ide bez vode. Pijem vodu onako na ruku, neopranu ruku, direktno iz neke slavine.

Ležim i dalje na leđima i blejim u mraku. Tog časa nisam svestan da pod glavom imam jastuk i koliko će mi taj jastuk već sutradan nedostajati. Opet se otvaraju vrata. Isti čuvar mi donosi lekove u malom neseseru. Zahvaljujem se. Nisam verovao da će stići. Tek nakon nekoliko dana shvatam da su Milica i Emilija donele lekove.

I da su mrtve hladne ispred pritvora pravile selfi. Alo! Selfi! A ja u moždanom paklu. Njima je moje kidnapovanje, kao i najvećem broju prijatelja tog časa delovalo kao zezanje. Biće jednu noć, pa da se malo zezaju. Da ostane fotka za uspomenu. Javno sam im obećao da ću i ja praviti selfi kada njih zbog nečega budu priveli…

Prolazi noć kojoj nema kraja. Uz incident – slučajno sam pokvario vodokotlić, pa sam morao u drugu ćeliju. Kako se ujutru promenila smena, niko nije preneo sledećoj smeni gde se nalazim. Tako sam ostao i bez doručka. Tek oko 11 su po mene došla dva momka, koje sam video prethodnog dana. Kažu da me vode kod tužioca, već u 12 sati.

Ali pre toga idem na slikanje. Baš kao na filmovima. Meni je takva najbolja scena iz filma „Braća Bluz“. Visina, profili, poluprofili, otisci prstiju, šaka… Pitaju me za tetovaže i osobite znake. Pokazujem malu tetovažu nalivpera staru više od 30 godina. Toliko je mala da im nije interesantna. Ipak slikaju. Onda počinjem da skidam gaće, da pokažem osobite znake. Pomislili su da sam lud. Ne mogu da im objasnim da na dupetu imam mladež.

– Kakav mladež bre, pita slikar zgranut.

– Pa tako, okrugao, veličine kovanice evra, objašnjavam.

Razmišljaju da li sam lud ili ih zezam. Na kraju me teraju da podignem pantalone. Odbili su da fotografišu moj mladež. Mislim da je moj osobeni znak ovog časa jako razočaran jer je propustio priliku da uđe u anale srpske policije…

Momci me stavljaju u kola i nude cigarama. Pričamo o ronjenju, moru… pitaju kako je bilo. Konstatujem da je mnogo bolje nego pre 20 godina kada sam nekim novinarskim poslom bio na istom mestu i našao samo kamen i neke klupice. Piše na pritvorskom zidu da je renovirano evropskim parama, neke od skandinavskih kraljevina. Čude se da ni za to nismo imali svojih para…

Nikada nisu obratili pažnju na to šta tamo piše, i kako ja sve vidim. Takav mi posao, kažem. Da sve vidim, i sve pamtim. Znao sam da ću jednog dana mom drugu Draži pisati ovako nešto…

Pušim drugu cigaru kada me uvode u podzemlje Palate pravde. Odatle na četvrti sprat gde me čeka tužilac. Čekaju me Emilija i Milica, koje se smeju jer sam bez kaiša i pertli, sa nekom kesicom u kojoj su mi sve stvari. Čekaju me i Vrača, Goran, Miloš… moji advokati. Sitni su inače. Sve zajedno nije ispod 400 kila žive vage. To mi uliva nadu da će tas boginje Justicije prevaliti na moju stranu.

Ali uzalud nažalost. Tužilac, izvesni Pantović, veoma je izričit da brani stav države i pored mog iskaza – traži 30 dana pritvora zbog toga što sam nosio transparent, okačenu lutku sa likom predsednika Aleksandra Vučića, koja je bila obmotana koncem oko vrata i glavom u položaju nadole, aludirajući na vešanje, čime sam izvršio krivično delo Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, član 309, stav 1 Krivičnog zakonika.

Vode me u ćeliju u podrumu Palate pravde. Čekam odluku i presudu sudije za prethodni postupak. Prolaze sati a ja čitam po zidovima ko je peder; ko je drukara; ko diluje sa panduracijom; čiji je najveći; koga voli Slaviša iz Borče; da neko sa Mirijeva nema muda…. Čitam da je Kosovo Srbija, da su Delije najjače, čitam nečije zahvalnice bratskoj Rusiji… U tim situacijama ti zaista treba fotoaparat. Nemoguće je sve zapamtiti.

Opet u lift kod sudije. Presuda je 30 dana pritvora. Da ne bih uticao na svedoke (koje svedoke?) i da ne bih ponovio delo (koje delo?). Pravno gledajući ništa od toga nema smisla i svima je jasno da je jedina ideja bila da me spakuju iza rešetaka. Miloš, Vrača i Goran poprilično pizde…

Ali džabe. Na rukama su mi već lisice, one prave, kao u filmovima. Vrača mi u džep ubacuje paklu vinstona… Moj brat Vrača, sa kojim sam nekada okretao ulice i kafane Beograda, na ivici je suza. Advokat koji je branio ljude osuđene na smrt, ovakvu nepravdu ne može da izdrži. Ja ga bodrim. Valjda zato što nemam pojma kakvo ludilo me čeka u Bačvanskoj ulici, u Centralnom zatvoru. Na istom onom mestu u koje je dobrovoljno otišao veliki mag srpskog teletabis tabloidnog novinarstva, kralj žutila Dragana Vučićević. Uz ceo cirkus svih kamera režimskih medija.

Ulazim u maricu koja se sva klati. Sedim sam pozadi i tumbam se sa onim lisicama. Vozaču se žuri da pokupi neke stvari i hranu iz Specijalnog suda i da me istovari. Ulazi marica (zašto se taj krš od kola zove marica? Zna li ko?) kroz neka metalna vrata pa staje ispred nekih drugih. Vade me napolje da ne udarim glavu. Čudo da je išta na meni celo posle onakve vožnje. Skidaju mi lisice i kažu da sa svojom kesicom stanem licem okrenut ka zidu. Ubrzo me vode na prijemno, valjda se tako zove. Ljubazan čika u nekim mojim godinama, prebira po svim mojim stvarima. Pravi uredan spisak sadržaja novčanika, džepova… Zadržava kaiš, ali mi vraća pertle. Tera me da se skinem go. Moram sve da mu pokažem. I prednji i zadnji deo golotinje. U zamenu za to dobijam nekakv čaršaf, nešto što liči na ćebe, plastični tanjir i kašiku.

Otvara se jedna rešetka, pa zatvara. Otvara sa i druga. Kod pisaćeg stočića me sačekuje jedan momak i opet stavlja licem ka zidu. Čujem neku dreku u hodniku. Vidim u dubini nekog momka koji u ćebetu vuče gomilu stvari. Ubacuju ga u jednu ćeliju i uz buku zatvaraju vrata. Dolaze po mene i daju mi konzervu sardine.

– Opa, sardina, kažem. – Nisam jeo ništa od sinoć, od neke buđave paštete. Jel može i malo hleba?

– Nema hleba, odgovara momak.

Gledamo se. Opet tražim hleb. Donosi mi neko parče od juče i objašnjava da sam srećan što je to našao. I ja sam srećan, jel ne mogu da zamislim ukus sardine bez luka i hleba. Dok hodam hodnikom računam da sam već više od 36 sati u istoj majici, gaćama, čarapama. Ni ne pada mi na pamet da će situacija te vrste potrajati.

Otvara vrata iste ćelije u koju su ubacili momka koji je po hodniku vukao ćebe. Ulazim unutra i iza sebe samo čujem klik, bum, tras…

Zauzeo je donji krevet ali ljubazno nudi da se menjamo. Meni je svejedno. Svakako je sve toliko prljavo da mogu i na podu da spavam. Razbijeni sto, neke klupice, dve limene kasete za stvari kao u vojsci. Kreveti gori nego u Titovom Velesu 1981. kada sam časno služio domovini. Jbg, znao sam da ne idem u Hajat ali ipak…

Nema madraca, nego neka tri jutana parčeta mekše podloge. Napunjena ko zna čim. Oprana nikad. Odnosno, verovatno kada je ta tkanina pravljena. Pogledam čaršaf… ćebe. Potpuno isti standard kvaliteta.

On je već razvukao svoj čaršaf, stavi neko ćebe od grubog platna preko. Ja na mom čaršafu nalazim nešto što liči na mišija govanca. Gledamo i studiramo strane elemente. Istresamo na pod svako svoj čaršaf, ćebe… Konstatujemo da nema jastuka. Mene već hvata panika. Spavanje bez jastuka mi nikad nije išlo. Gledamo higijensko stanje plastičnog tanjira i kašike. To nam je zajedničko.

On ima rezervne čarape, majice, gaće.. i šest kesica smotanog duvana. Ja nemam ništa od toga, ali sam prošvercovao neke lekove u džepu i nosim sardinu sa parčetom hleba od juče. On nije dobio ni sardinu. Imam i pola pakle vinstona koji mi je Vrača u sudu uturio u džep. Meni ljubazni ljudi u Palati pravdi nisu dali da ponesem ništa od presvlake koju su mi Milica i Emilija donele. U novčaniku sam imao 2.030 dinara i 10 dolara. On nije imao ni dinara. Znači, sve na gomilu pa da vidimo šta posedujemo.

Sastavni deo ćelije je i WC. Prljav naravno. Ne bih da opisujem. Sudopera masna od nekih ceđenih sardina… toalet papir ne postoji. Kao ni krpa za pranje. Divno! Shvatam da sa sobom nemam ni peškir. Darko je poneo više peškira ali su mu velike uzeli. Da se ne obesi na njih. Ima jedan mali. U jednoj kaseti neki hleb koji je odavno dobio zelenu boju buđi. Da nekoga sa tim zvekneš u glavu, garantovana teška telesna povreda.

Pušimo i gledamo se. U pritvoru je zbog nasilničkog ponašanja. Pretukao je nekog lika na benzinskoj pumpi u Lazarevcu. Čudi se zašto je tu, kada je taj njega prvi napao i udario u glavu. A on mu samo vratio. Više puta. Neki klinci snimali telefonom pa stavili na Jutjub.

Prava momčina, inače. Armirač koji radi svuda po Srbiji. Nabijen snagom u svojim četrdesetim. Ne razume da to što je platio Total TV u Lazarevcu i što gleda N1 može da mu bude samo otežavajuća okolnost. I brine se kako će njegova supruga koja ne radi, 30 dana bez njega. Svi se brinemo. Ja ne smem ni da mu kažem zbog čega sam tu. Kad je čuo, izgrlio me kao najrođenijeg. Video je tog jutra u novinama, i kajron na N1.

Vadi svoje stvari, gura u neku kesu i pravi mi jastuk. Ne mogu da ga sprečim. Pokušavam da otvorim onu sardinu, da je podelimo. Neće, kaže. Jeo je nešto jutros. Kao za baksuz, kao u crtanom filmu o Tomiju i Džeriju, lomi mi se alka za otvaranje sardine pod prstom. Imamo jednu sardinu ali ne i otvarač.

Pokušavamo kašikama ali ne ide. Na kraju okrećem moju kasetu za stvari koje ne posedujem, i nabadam sardinu na muški deo šarke. Vrata svakako ne postoje ko zna od kada. Uspešno se odvaja poklopac pa ga onda podižemo kašikom. U celoj operaciji se pojavila još jedna sardina, davno zaboravljena na gornjem delu kasete. Ispada odande i nekakav sunđer za sudove, ko zna kad zaboravljen. Parče hleba i dve sardine…Gozba.

I ne samo dve sardine. Pada mi na pamet da su Darku oduzeli peškire, kao prevencija bešenju, a da i jedan i drugi imamo poklopce od sardina u rukama. Oštre su ko brijač. Ako poludimo jedan na drugog i počnemo da se jurcamo sa onim poklopcima, bilo bi krvi do kolena.

Nisam podelio sa njim moje crne, i mračne ideje… Pričamo o politici, porodicama, prijateljima. Pojma nemamo kada se gasi svetlo. Kada nam je dosadilo da sedimo za rasklimatanim stolom, ležemo svako na svoj krevet. Spolja se čuju krci i dreka. Već iskusni zatvorenici imaju valjda neke svoje šifre i dobacivanja kroz rešetke.

– Momci… momci… jel ima neko cigaru, čuje se ženski glas…

– Šta je, kurvo, hoćeš da pušiš, sledi odgovor uz salve smeha. I sve tako nadalje…

Darko i ja ćutimo čekajući da se ugasi svetlo. Kada se konačno ugasilo, shvatamo da nam spolja direktno u glavu bije neki žuti reflektor. Popio sam neku od prošvercovanih tableta za spavanje i lagano tonem u noćnu moru.

Čuje se tresak gvozdenih vrata i urlik.

– Ustaj kad vidiš komandira!

– Dobro, dobro. Ustaću, al ne mogu da skačem odavde, slomiću nogu, odgovaram izvučen iz noćne more…

Nemamo pojma ni koliko je sati, ni šta se dešava, ni koja su pravila igre. Ni kako izgleda komandir. Ni da li su svi komandiri… Perem zube prstom, Darkovom pastom. Nemam četkicu. Nemam ni sapun, pa ne znam da li je bolje prati zube prljavim rukama ili preskočiti taj jutarnji ritual.

Sedimo i gledamo se uz cigaru. Nastavljamo glupe priče od prethodne večeri. Neiskusni smo u ovim igrama, nikada nismo bili u zatvoru pa čekamo šta će se sledeće desiti. Prekida nas glasno otvaranje vrata.

– Ajmo, momci, doručak, viče neko ko na nekim kolicima gura ogromnu lončugu.

Deli svima po paštetu i čaj. Tražimo hleb. Kao da smo zlato tražili. Nema hleba, samo pašteta. Darko i ja se zgledamo. Nudi nam čaj, ali nam ne da plastične čaše, šolje… šta god.

– Iz čega bre da pijem čaj, pitam ga već iznerviran.

– Daj bre taj tanjir da ti sipam ako hoćeš, nemam ja vremena.

Kao hipnotisani Darko i ja donosimo tanjire još masne od sinoćne sardine. Dobijamo po kutlaču čaja i vrata se zatvaraju. Zgledamo se, a onda se naglas smejemo. Odluka je da prvo jedemo čaj kašikom, pa posle da kašiku guramo u paštetu. Da čaj ako mora da miriše na ribu, ne miriše i na neku čudnu mesnatu smesu.

Probajte da jedete čaj iz dubokog tanjira, samo probajte pa će vam biti jasno o čemu pišem. Palo mi je na pamet i da pijem čaj iz tanjira. Uspeo sam samo da se ispolivam. Mnogo širok tanjir. Onda sa uživanjem jedemo paštetu kašikom. Nema hleba da amortizuje pad čudne smese direktno na želudac. Osetio sam samo čudnu muku, na granici da se ispovraćam. Nešto razmišljam, tako je bilo i logorašima… i vidim veliku sličnost. Osim što sam ja u svojoj državi, nisam ni osuđen, već samo pod istragom za delo koje ni sa jednog pravnog aspekta nisam učinio… Pantoviću, Pantoviću… zvrji mi mozak od prezimena tužioca..

Čujemo da se otvaraju se i neka druga vrata, vrata dugih ćelija. Odvode nas u redu, jednog po jednog, na pregled kod doktora. Odlaze oni koji su tek stigli i oni koji su tražili pregled. Vode nas kroz neke čudne hodnike. Posle više od pola sata čekanja i ja stižem na red kod jednog mladog doktora. Meri mi pritisak, pita kako sam. Odgovaram da sam dobro, ali da ne mogu bez svoje terapije. Pita šta pijem i ja mu govorim da imam sve recepte u novčaniku koji nije kod mene.

– Šta će vam bromazepan, pita.

– Ko ne pije bromazepan u ovoj ludoj državi taj brzo poludi ili je prirodno lud, kažem.

– A šta je ovo drugo, nešto za spavanje, pita opet. – Šta će vam i to?

– Pa kako, brate, da spavam mirno a da me ne pokida savest kad vidim na šta sve ovo okolo liči, odgovaram.

Gleda me neko vreme i kaže da će mi poslati šta može od tih lekova i lekova za pritisak.

– A ovo za bromazepan, i za spavanje, to može samo psihijatar da vam prepiše. Ali znate, on je ovde tek u sredu.

Odlično, razmišljam. Da vidimo ko će da poludi do srede. Nije mi jasno da u svom tom cirkusu nemaju stalno dežurnog psihijatra. Samo na osnovu dreke od sinoć jasno mi je da je na mom spratu polovina ozbiljnih psihijatrijskih slučajeva. Sad više ni za sebe nisam siguran.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.