Stražar mi kaže: „Znači, politički!“ – dnevnik političkog osuđenika u Vučićevoj Srbiji (3)

Osnovni podaci, već ko zna koji put za manje od 48 sati. Krećemo na delo. Ja kažem član 309… Pogledao me značajno i rekao… Aha, to ste vi… Vidim po reakciji da svi znaju da tu postoji neki takav.

– Znači, politički, kaže.

Ne verujem da tako nešto i dalje postoji kao definicija. Ali shvatam da sam politički pritvorenik, verovatno i budući robijaš. Sve me pita, ja sve odgovaram. Pucam na pitanju da li sam navijač. Ja kažem da jesam. On me pita u kojoj sam grupi.

– Ne znam u kojoj sam grupi, navijam za Čukarac, kažem dok me belo gleda. Objašnjavam da mi je deda jedan od osnivača Sportskog društva „Čukarički“ još od početka onog veka i da nam je to porodična tradicija.

– Ma mislim na navijače, kaže on. A ja kapiram da oni navijačima nazivaju one huligane sa Severa, Juga… one što prave razne belaje i kriminale.

Osećam se loše jer shvatam da on samo popunjava formular u kome postoji stavka – navijač. Osećam se loše jer ceo život volim sport. A sada mi je i to pravo oduzeto – ja više zbog budala ne smem da kažem da sam navijač. A da neko ne pomisli da dilujem belo ili meljem ljude.

Sve u svemu, razgovor sa njim je bio ljudski i dobronameran. Objasnio mi je da još niko ko je politički odatle nije izašao posle 30 dana. Da je svakome produženo za još 30… Da ću prvih sedam dana biti tu, u takozvanoj izolaciji. I da će mi se onda raditi korona test, pa ako prođem, idem dalje.

– Kakav bre korona test, pa to je pobeđeno odavno, počinjem da se smejem sada ozbiljno. A u stvari shvatam da oni moraju da smisle nešto zbog čega prvih sedam dana pravno moraju ljude da drže odvojeno. Pa im korona super ispala… i sada od toga ne odustaju. A i kupljene testove moraju negde da iskoriste…

Pitam ga za jastuk – kaže nema zbog narkomana i teških delinkvenata koji tu sa ulice direktno stižu pa prave haos. Jastuke unakaze. Objašnjava mi da dok sam u izolaciji imam pravo 15 minuta dnevno da budem napolju, na vazduhu. A kasnije do dva sata. U dvorišnoj šetnji. Kasnije, kada prođe izolacija, biće bolji uslovi. Smestiće me u ćeliju sa nekim finim ljudima, a ne sa ovim kriminalcima. Ima tu i neke gospode koja su pod istragom zbog privrednog kriminala i tome slično. Ali ne mogu da se brane sa slobode. Što se tiče poseta, mogu da ih imam dva puta mesečno po sat vremena. I to samo uža porodica, a advokat može i svaki dan po pola sata. Imam pravo i na knjige iz biblioteke, ali moram da ih poručim unapred. Videćemo koja će literatura biti dostupna meni.

Kaže da postoji kantina u kojoj mogu da kupim neke stvari, ali dok sam u izolaciji samo sredom i subotom. I to ne lično. Nego napravim spisak pa mi neko donese. Pare ne mogu da imam kod sebe, nego ono što su našli kod mene je moj depozit. Pare se ne donose ni tokom posete nego se samo uplaćuju preko pošte – na isti depozit. Pitam ga za sapun, čašu, toalet papir… Objašnjava mi da to sve mogu da kupim u kantini. Razmišljam, ponedeljak je ujutro… šta da radim do srede kada ništa nemam. On sleže ramenima…

– Vidi ovako, ja dva dana ne mogu da pijem vodu i čaj iz ruke, kažem mu.

– Niti mogu da pijem vodu iz ruke koju nisam prao. A o tome sa čime ću da brišem zadnjicu neću ni da razmišljam. Ako želiš širenje neke difterije po pritvoru, sve u redu. Mada mislim da se to nikome ne isplati, ni meni ni državi.

Tražim dupe papir, sapun i dve plastične čaše. Neću jednu da delim sa cimerom. Gleda me ozbiljno. Gledam i ja njega. Ozbiljno. Na kraju obeća da će uraditi sve šta može. Vidim da je razuman i da kapira da ja baš i nisam neka budala.

I zaista, nakon pola sata neko od stražara (ili možda komandira?) otvara vrata ćelije. Daje mi kesu sa dve rolne papira, sapunom i dve plastične čaše. Moj cimer Darko je već bio isprepadan, kaže dugo me nije bilo. Sad odjednom stižu neke stvari na koje niko od nas u startu nije računao. Pita koliko mi duguje para. Misli da sam to platio u kantini za koju je samo čuo da postoji. Objašnjavam mu da ne duguje ništa, da nas to država častila. Odmah uzimam olovku i na jednoj čaši pišem B a na drugoj D. U ćeliji je odmah bolja atmosfera. Odjednom smo žedni i nalivamo sa čašama dobre stare beogradske česmovače. Tog časa zatvorovače…

Uzimam papir i olovku. Pišem zadatke i obaveze Milici i Emiliji. Gomila stvari koja nije završena. Od toga da ja nekome nisam fakturisao do toga da nekome dugujem novac. A mrzim da dugujem. A i ne znam kada ću ih videti, pa ko velim poslaću pismo.

Vrata se opet otvaraju – zovu me da izađem. Kažu, advokat. Uzimam i ono šta sam pisao i stavljam među papire sa suđenja koje smem da nosim sa sobom. Nisam imamo pojma koji je advokat od njih trojice, ali negde pretpostavljam da je Vrača. On je ipak gotovo ceo svoj život proveo ovde braneći razne kriminalce. Takav mu posao. Odbranio je i jednog osuđenog na smrt, pa kazna nikad nije izvršena. Ali znam da ovde nije bio dugo. Porodični problemi, o kojima ne bih sad…

Bio sam u pravu. Na ulazu u malu prostoriju vidim Vraču, mog brata i prijatelja, kosmatog, bradatog visokog više od dva metra. Neko bi pomislio da je hodajući medved, a ne ugledni advokat. Moj prijatelj me grli i plače. Plače jer je ušao u CZ posle četiri godine. I to zbog mene. Psuje sve na svetu. I on kao i ja znamo da to što sam uradio nije nikakvo krivično delo. Ja pokušavam da ne zaplačem. Teške mi njegove suze. Prave, muške, junačke.

I meni i njemu je pravno situacija jasna. Dela koje mi se stavlja na teret nema, ali živimo u Srbiji, gde svako tumači zakon kako hoće. Znamo da je situacija više nego dramatična i da će vlast uraditi sve da na mom primeru pokaže drugima kako svi mogu da završe u zatvoru. Kaže mi nešto što me jako raduje. Milica je još sinoć čim sam joj tajno poslao broj, dobila mog prijatelja, Rumuna Laurencija Plosceanua, potpredsednika EESC i objasnila mu situaciju. Kaže mi Vrača da je ceo Brisel na nogama. Tamo me ipak znaju kao normalnog i vrednog čoveka, u duši evropejca. Ne može ni on tačno da mi objasni ko je sve u igri, ali i ne mora. Znam ja šta je Laurencio spreman da uradi za mene. Objašnjava mi šta se dešava na slobodnim medijima, svim mrežama gde su svi poludeli.

Ali suštinski, to ne znači ništa. Ja sam ovde na mestu gde mi definitivno nije mesto. Znamo i on i ja da formalna žalba na pritvor ništa neće promeniti. Znamo da će tužilaštvo sada razvlačiti svedoke unedogled. A da ću ja ovde verovatno mesecima jesti sardinu bez hleba… na rastanku me samo pogledao sa suznim okom i rekao – Bolence, drži se, svi smo uz tebe… hteo sam da mu dobacim pismo za Milicu i Emiliju, ali mi rekao da sve snimaju i da nema šanse. Jbg… bar sam probao. Pita me ko mi je potrebniji od njih dve da dođe. Emilija mi je jedino dete, ali mislim da Milica može praktičnije da uradi neke stvari.

Ponovo me odvode u ćeliju, ali sada uz nove procedure. Stojiš leđima okrenut zidu, pretresaju te, skidam čarape koje su već užasno štrokave i gazim po prljavom podu, prljavim nogama. Jedva hodam u pantalonama bez kaiša. Izgleda da sam naglo smršao za ova dva dana. Pored mene naslonjen na zid stoji jedan obučen kao gospodin sa hrpom fascikli u rukama. Čeka advokata. Pitam ga šta radi tu sa toliko papira, a on objašnjava da je neko nameštanje u privredi. Pita i on mene šta radim ja tu, koje je moje delo. Samo što me nije izljubio kada je čuo. Svi su već u onom delu zatvora gde nije izolacija pročitali novine, i znaju da je tu jedan takav. Pričali su sinoć o meni i svi me podržavaju.

Odlazim u novoj koloni ka ćeliji i razmišljam o tome dokle sam stigao ako je pola CZ na mojoj strani… Dobijam želju za radom i odmah po povratku u ćeliju teram Darka da počistimo našu buvaru. Imamo njegov šampon koji mu je supruga nekako utrpala, imamo onu krpu što sam našao. Kreće radna akcija i vrlo bzo buvara izgleda potpuno drugačije. Šta smo sve od đubreta našli… kao da to sve niko danima nije očistio.

Ostatak dana prolazi uglavnom u tišini. Svako u svojim mislima o nezavršenim poslovima u koje smo ušli, planovima u kojima su nas prekinuli… I tako sve do ručka. Tokom ručka shvatam da smo ušli u sistem, kako mi jedan od čuvara reče. Dobili smo nešto što bi se moglo nazvati boranijom, s trenucima mesa u sebi. Ali smo dobili i po veknu hleba. E sada shvatam… tu veknu moraš da razvlačiš po ceo dan. Do sledećeg ručka… Čekali smo ceo dan da nas puste napolje 15 minuta. Ali od toga ništa nije bilo.

Za večeru dobijamo neku pitu i jogurt. Sretni što nije opet ona pašteta. Darko priča više od mene, a ja volim da slušam druge ljude. Svašta se nauči ako znaš da čuješ. Opet uz buku spolja, dobacivanja i uvrede tonemo u san. Shvatio sam da je među nama i neko ko je silovao sopstvenu ženu i tukao dete od šest meseci. Svi ga psuju i dobacuju kako će mu oni doći glave. I tamo postoje neka pravila. Potuci se, diluj, kradi, prevari… ali ne udaraj na žene i decu. Ne bih voleo da sam u koži ovog lika, poslednje je što mi prošlo kroz glavu pre nego sam zaspao.

Uz bezbroj buđenja i popušenih noćnih cigareta, dočekali smo jutro. Skačemo na noge kada ulazi komandir. Nisam izdržao a da ne pitam – je l’ sam sad skočio dovoljno brzo. Nije isti od juče, pa mi propada fazon.

Opet sardine za doručak, opet moje ideje o klanju poklopcima i gomilama krvi, a ja nemam kaiš, Darko nema peškir. Sada pijemo čaj iz plastičnih čaša i smejemo se tanjiru i kašici.

Opet me pozivaju napolje i kažu da me opet čeka advokat. Siguran sam da ovog puta nije Vrača. Ista procedura, pretresanje, šetanje hodnicima do sale za posete advokata.

Miloš je. On je za razliku od Vrače i Gorana praktičniji i manje emotivan kada sam ja u pitanju. Kaže mi da imam javnu podršku od Vesne Rakić Vodinelić, Vide Petrović Škero, raznih advokata, cele pravne struke u zemlji. Mediji su se baš uzmuvali i non-stop idu kajroni sa mojim imenom i prezimenom. Računao sam i na to, Emilija i Milica su obavestile sve moje drugare iz novinarskih voda. A i moje ime dovoljno znači mnogima. Kažu da su organizovane FB grupe podrške, da se preko Tvitera porodici nudi novac za advokate i za život dok sam ja u zatvoru. Objašnjava mi da Milica juri notara kako bi dokazala da nevenčano živimo i kako bi mogla da me poseti. Svi su u stresu zbog mojih lekova i terapije koju ne dobijam. Intervenisali su i iz Brisela u vezi s tim. Traže moje lekarske izveštaje po kući, a ne znaju da su mi recepti u novčaniku. Koji je takođe u pritvoru. Zvali su i iz Ženeve, iz Ujedinjenih nacija, tačnije iz Međunarodne organizacije rada u kojoj sam delegat poslodavačkog dela Srbije već 14 godina. Svi očekuju da se za nekoliko dana pojavim tamo na zasedanju Skupštine…

Miloš tvrdi da odavno nije imao klijenta koji je digao ovoliku frku. Kaže mi da je zakazan i protest ispred Palate pravde za četvrtak. Organizovali ga neki advokati koje ja i ne poznajem. Najavljene hiljade ljudi. Kaže i da može da se desi da mi država zbog ovolikog pritiska ponudi nagodbu, ali da su mu svi moji prijatelji rekli da sam ja drkadžija sa kojim se ne pregovara. Moli me da razmislim o tome ako se tako nešto desi. Ja se smejem i odmahujem rukom, a on opet na izlasku kaže:

– Razmisli dobro molim te. Ne tvrdim da će se to desiti ali na to mi smrdi…

Odlazim rešen da nikakvi dogovori ne dolaze u obzir. To prenosim i Darku u ćeliji, nakon cele procedure opisane već. Pretresanje, patike, čarape, gaće i tako to… Darko me gleda i kaže da i on ne bi pristao. On jeste tukao čoveka ali ja nisam rušio poredak sa transparentom. Razmišlja časno ali ne razume kako Srbija funkcioniše. Darko nema advokate. Nema novca da ih plati. Dobio je nekog po službenoj dužnosti koji je još i bio ljut na njega jer je morao da po vrućini dolazi čak u Lazarevac. Meni je sve jasno u njegovom slučaju, ali niti mogu da mu pomognem, niti želim to da mu kažem.

Za ručak dobijamo nekakvo parče ribe i valjda malo krompira. Stižu i vitamini – po jedna jabuka. Pričamo o poslovima koje radimo. On je armirač a ja se bavim medijima i filmovima. Naizgled nikakva veza, ali ja gotovo sve o njegovom poslu znam. Čudi se. Pričam da sam na obali Srebrnog jezera polovinom osamdesetih kao student kupio tri ara placa. Čistio budakom, lopatom, izvlačio panjeve kanapima. Posle sam pravio i temelj, armirao ga… Pa na tom temelju napravio drvenu kuću. Svaku dasku sam isekao, skucao. Svi tamo vole da dolaze danas, postao je raj i meni i mojim prijateljima. Pričam mu i o filmskom festivalu SILAFEST, koji sam tamo napravio i koji ove godine puni 15 godina postojanja. A da sam binu za prvi festival sam postavljao i vario… Multipraktik. Pita me kako je to putovati hiljade kilometara motociklom, pecati zimi na ledu, roniti sa puškom za podvodni ribolov. Pričam mu o stvarima koje volim najviše na svetu, a koje je on samo na TV gledao. I razmišljam da li ću ih ja raditi ikada ponovo…

Vrata se jednog časa otvaraju i neko nas šalje na kupanje. Meni je od poslednjeg prošlo već 72 sata, nisam se presvlačio i sav se ulepio.

– Ajde izlazite brzo ako hoćete, kaže komandir.

– Sa čim da se obrišem kad nemam peškir, pitam ga a njega baš briga.

Trčimo u kupatilo. Delimo Darkov šampon kojim smo juče prali WC šolju, delimo i njegov peškir. Sami smo u kupaonici i to me čudi. Nakon 10 minuta trčimo nazad. Darko mi daje neku svoju majicu koja je čista. Uzimam i čarape, ali ostajem u svojim gaćama. To bi bilo preterano. Čarape završavaju u đubretu, neoperive posle tri dana.

Tek tada čujem da se otvaraju i druga vrata i da svi ostali masovno odlaze na kupanje. Jasno mi je da je neko preneo poruku stražarima da paze na mene, da mi pruže bolji tretman nego drugima. Ne postoji drugi za samostalno kupanje…

Posle nas odvode u šetnju.

Na 15 minuta, ali je i to potpuno nestvarno nakon tri dana u zatvorenom. Tamo prepoznajem lika koji je silovao ženu i tukao dete od šest meseci. Uplašen je i sedi u nekom ćošku. Čuju se poruke i dreka sa prozora….

– Majstore…. čekamo te… imamo šrafciger…. dobićeš ga u bubreg…. tebi sudija i ne treba…, i sve tako u tom tonu. Ne bih ni da ih se sećam.

Uteruju nas opet unutra pa ja i Darko pravimo plan šta nam treba sutra iz kantine. Da napravimo spisak kada ujutro po njega dođu. Ako tog časa nemaš spisak, ništa dobiti nećeš… onda čekaš subotu. Surovo i ludo, ali istinito. Posebna kazna za nas u izolaciji.

Darko nema ni dinara, ali se zato ja bahatim sa svojih 2.030 dinara i 10 dolara. Cigare, keks, koka-kola…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.