„Jak si brate, tebi svaki dan dolazi neko, mora da si neki opasan“ – dnevnik političkog osuđenika u Vučićevoj Srbiji (4)

I onda do dugo u noć, jedan nasilni armirač i jedan medijski radnik optužen da ruši ustavni poredak – recituju jedan drugom stihove koje je Balašević opevao u pesmama… Njemu je najdraža „Moj drug iz detinjstva“ a meni „Jednom su sadili lipu“… Da nas je neko te noći slušao, garant bi pomislio da smo iznenada promenili seksualnu orijentaciju…

Već sam se privikao na šuškanje kese koja glumi jastuk ispod glave, pijem poslednju prošvercovanu pilulicu za spavanje… i odlazim. Doviđenja realnosti, dobrodošle noćne more…

U sredu ujutro se komandir ne dere na nas. Samo nas zove da ustanemo. Ja sa više pouzdanja perem prstom zube. Oprane su sapunom dobijenim o državnom trošku. Evo i doručka… čaj je u plastičnim čašama, a pašteta ide na ostatke hleba. Ne udara direktno u želudac.

Taman sam završio doručak kad ulazi komandir u ćeliju.

Ako ste propustili da pročitate prva tri dela Dnevnika, možete da ih nađete na ovim linkovima:

Policajac mi je rekao: „Kod Staljina bi za ovo visio“

„Kad čaj jedeš kašikom iz tanjira“

Stražar mi kaže: „Znači, politički!“

– Savković, ajde polazi, imaš advokata. Jak si brate, tebi svaki dan dolazi neko, mora da si neki opasan, kaže mi.

Opet isto; skidanje, pretresanje, gaće, čarape… ali ovog puta čiste. Darkove. I žuta majica sa nekih radničkih sportskih igara. Dok čekam okrenut zidu, razmišljam da sam od juče promenio imidž. Očekujem da će ovog puta doći Goran. Nekako mi logično. Kad ono opet Miloš.

– Vidi, brate, ozbiljna je situacija. Jel si razmišljao o onome šta sam ti juče rekao, pita.

Potvrđujem i kažem da za to nema šanse. Nema šanse da priznam nešto što nisam uradio. I kakav sporazum mogu da napravim kada je za to delo predviđena višegodišnja robija. S druge strane znam da ulazim u neizvestan sudski proces koji u ovoj situaciji gde je vlast očigledno pogubila mnoge konce, sve to može da traje godinama, sa potpuno neizvesnim ishodom. Kvalifikacija dela je gora nego da sam izvršio masovno ubistvo kao maloletnik.

– Vidi, kaže Miloš. – Sinoć me u 10 zvao tužilac. Nudi šest meseci uslovno na dve godine ako potpišeš priznanje. Tako nešto mi se nikada nije desilo. I da se ne lažemo, svi su mi rekli da ćeš ukapirati da im je sad frka i da tek sad nećeš pristati. Svi koji te poznaju duže nogo ja.

Sad već znam da ih je pritisla javnost, domaći i strani mediji, Brisel, razne nevladine organizacije. Čujem od njega da je najavljen ogroman skup za sutra pred Palatom pravde, da je prijavljen policiji i da se očekuje užasno veliki broj ljudi. Znači, moj poznati karakter drkadžije kaže NE. Nek se sada kuvaju u loncu koji su sami zagrejali. Ako ostanem, možda postanem i narodni heroj. Ko Moša Pijade, ili ne daj Bože Tito… Ako izađem, mogu da budem mnogo korisniji nego unutra. Opet, u mozak me udara pravna nelogičnost – šest meseci uslova za jedno od najgorih dela protiv države. Neko ovde nekog zajebava…

– Pantović mi je rekao da ide na godišnji odmor, i da će ako pristaneš doći jedan drugi njegov kolega. Da će te osloboditi već tokom dana, kaže. – Ne nagovaram te ništa, rekli su mi da je nemoguće to sa tobom, ali molim te razmisli šta dobijaš, šta gubiš. Samo uključi svoj pravni mozak, isključi inat i emocije.

Vreme ističe, imamo pola sata a prošlo je već 20 minuta. Ćuti i gleda me dok mi mozak odlazi u crveno. Radna temperatura – usijanje. Četiri minuta pre kraja razgovora pružam mu ruku. Kažem da može, ali pod dva uslova. Miloš se smeje…

– Pazi sad, još ti postavljaš uslove.

– Naravno da postavljam. Država mora da ispliva iz ovoga u šta je ušla, ali moram i ja. Može samo uz win-win situaciju. Hoću da mi u presudi piše baš to šta je bilo u optužnici. Ako sam osuđen, hoću da budem osuđen za ozbiljno delo, za koje su jako retki osuđeni u Srbiji. I druga stvar, u sporazumu o priznanju moramo da nađemo neku reč koja je nedefinisana, koja je engleski if, srpski ako,… nešto tako.

Miloš još nije ustao kada su ušli da me vode sa razgovora. Da sam čekao minut više ne bih mu preneo sve. I dalje nisam siguran da sam dobro postupio, ali imam tajni plan… samo da uspe.

U ćeliji kažem Darku da sam pristao. On kuka, ako izađem, vratiće ga u ćeliju sa njih petoro gde je već bio, i gde su neki poluludi, istetovirani. Ne znam šta da mu kažem. Samo mu diktiram svoj broj telefona. Da mi se javi kada izađe. Moram sa njim da popijem piće. Piše ga olovkom na neko malo parče papira. Nisam se pošteno ni vode napio, opet dolaze po mene. Kažu sad, poseta. Porodica.

Sada me vode na neku drugu stranu. Opet ruke na zid, pretresanje… Kažu mi da idem u odeljak broj 10, dolazim i vidim Emiliju. Kaže da nisu uspeli Milici da naprave overu kod notara pa je došla ona, da mi donese stvari koje mi trebaju. Da vidi kako sam i da joj prenesem sve ono šta sam hteo Vrači da kažem oko posla. Kaže da čeka ispred od osam sati, i da su je tek sad pustili, da su sve moje stvari razbucali, pretresli, iscepali posvetu iz neke knjige. Priča mi da je ceo naš umetnički štab u zasedanju, da svi vršljaju po netu, da se bore protiv botova, non-stop pričaju sa Ženevom, Briselom… raznim advokatima, ljudima koji nude pomoć, sa novinarima. Ona i Milica četiri dana nisu spavale, non-stop jurcaju negde. Ali da nije umorna. Kaže mi i da zna da su Miloša zvali zbog nagodbe, ali da joj ne pada na pamet da me nagovara na bilo šta. Bar me ona poznaje 23 godine, ceo svoj život.

– Bio je Miloš jutros kod mene, kažem joj. – Pristao sam pod mojim uslovima.

Još nije ni stigla da se iznenadi, dolazi neko od komandira i zove me da prekinem posetu i izađem napolje. U zbunu sam i ne znam što to rade. Teraju me da uzmem neku plastičnu kantu i izađem u hodnik. Skidaju me do golog, a neki od komandira stavlja plastičnu rukavicu na ruku.

– Nemoj samo, brate, prst u dupe, molim te, kažem.

Ovaj me gleda neko vreme a onda me natera da čučnem kao da ću veliko da nuždim. Čučnem ja a on me tera da kašljem. Kašljem, šta da radim. Bolje i to nego prst. Tek posle petog kašljanja shvatio sam da proverava da iz zadnjice uz kašljanje ne ispadne i neka flašica, kesica, cigarica…

Kako nema ništa, teraju me da uzmem svoju kanticu i odnesem u ćeliju. Nosim je u ćeliju gde su u međuvremenu stigle cigare i sve ostalo poručeno iz kantine. Sve se dešava odjednom neviđenom brzinom. Kanticu nisam ni otvorio a već su došli opet po mene. Direktno me vode u maricu. Pre toga mi stavljaju lisice na ruke a ja nekako uspevam sa lisicama da držim pantalone koje spadaju. Marica se opet tumba i vodi me na nedefinisanu stranu. Jedan od komandira, čuvara, okreće se i kaže da me vode kod tužioca. Opet podrum Palate pravde, i opet sam sa lisicama. Skidaju ih i stavljaju u jednu od tamošnjih ćelija. Posle 10 minuta jedan drugi komandir ili sudski čuvar, nemam više pojma ko je ko, dolazi po mene i stavlja mi svoje lisice. Vodi me na četvrti sprat a usput se drži za rebra.

Istetoviran je, mlad i deluje kao opasan. Kad sam ga pitao za rebra, iznenadio se. Objašnjavam mu da sam ih imao slomljena šest puta i da znam kako to izgleda. Dok se penjemo, prenosim mu svoja iskustva sa rebrima. Kaže da je pre dva dana sa nekim BMW-om otklizao na bankinu kod hotela „Jugoslavija“. A nije bio vezan. Rekle mu kolege da je opasno vezivati se. Baš slatko. Pitam ga koji je BMW u pitanju i shvatam da je skuplji od mog auta. I to je slatko. Verovatno je od nasledstva ili tako nečeg. Od plate nije sigurno.

Izlazimo na četvrtom spratu gde vidim Miličinu zgranutu facu. Nepoznata majica, lisice, pantalone koje za sobom vučem… Izbezumljena je. Tek tad je shvatila koliko je sve bilo ozbiljno. Da bih opustio atmosferu objasnim čuvaru da mi je jednom rebro slomila ova devojka i da pazi šta radi ne samo u kolima, nego i u krevetu. Ovaj ne može da veruje i sklanja se tri metra uz konstataciju da on te stvari ne sme da sluša, da ne bi morao da svedoči o slučajevima nasilja u porodici. Iznervirao se jer sam ga više propitivao o autu u nesreći nego saobraćajna policija.

– Vozio sam trke davno, pa sam upućen u te vrste nezgoda, objašnjavam.

Milica zove Miloša, da proveri da li je dobro čula; da tužilac dolazi u 12. Ovaj objašnjava da su u zgradi i da su tu za tri minuta. Uvode me kod tužioca i sede tri pravnika i zapisničar u kancelariji. Tužilac kaže da će mi pisati u osudi ono što je bilo u optužnici. Kao što sam tražio. Vidim mu po očima da je potpuno drugi tip od onog Pantovića. Pitam a šta ćemo sa sporazumom, kako će on da glasi. Shvata šta hoću ali nijedan od nas ne dolazi do prave reči. Odjednom on diktira u zapisnik, nešto kao da sam ja pisao. Kaže – U načelu priznajem… Znači pobeda, bar za mene. Ja kao pravnik razlikujem te reči. U načelu sam za donošenje nekog zakona, ali nismo se dogovorili tačno kako će on da glasi.

I tako ja „U načelu…“ priznajem i potpisujem. Opet me vode u podrum sa lisicama. Milica ostaje da sedi dok se ne pojavi sudija za prethodni postupak koja mora da sroči presudu, i da nalog da me odmah oslobode. Odvode me kod nje za pola sata i cela procedura traje. Svi se pravimo blesavi i niko ne pominje kako je moguće dobiti šest meseci uslovno za delo za koje je predviđeno bar pet godina…

Opet u podrum sa lisicama. Zabava u podrumu ovog puta traje duže. U drugoj sam ćeliji više od dva sata i opet čitam ludosti sa zidova. Ova ćelija je bila više umetnički nastrojena. Nacrtan Sveti Sava, nešto što liči na razapetog Isusa, orao sa ocilima sa srpske zastave… ali i neka vešala sa kojih visi neki Milovan. Ima i polnih organa različitih veličina…

Jedva sam ih dozvao da me puste u toalet. Došli su tek kada sam zapretio da ću u ćošak.

– Šta da radim kad nemamo dovoljno kola, kaže mi. – Čekamo prevoz.

Opet sa lisicama trpaju sve u jednu maricu. Šestoro pozadi u kavez, mene skroz levo u srednji red sedišta pa još trojica. Napred trojica umesto dvojice. Sve u svemu ima nas dvojica više. Ali ništa za to. Majstor vozi velikom brzinom uz veliko tumbanje. Ja se ne tumbam jer su svi legli na mene. Samo mole boga da ih ne zaustave saobraćajci.

Stižemo nazad u Bačvansku. Mene odvajaju na jednu stranu, skidaju lisice i šalju u ćeliju da spakujem stvari. Čekaju da im stigne zvanični faks iako kod sebe imam sve papire. Darku ostavljam sve cigare, moje čarape, majice. Kažem mu da ću sve pare koje su mi ostale prebaciti na njegov depozit. Vidim da su mi iskusne devojke spakovale sve ono šta sam sebi ne bih spakovao. Na primer, dobijam knjigu ali ne i naočare. Dobijam neki otvoreni sapun, ali nema peškira… Pišem ovo i kao uputstvo svima onima koji prvi put tamo, ne daj Bože zaglave, pa da bude za prvu pomoć. Dok ne uđu u sistem.

Darko mi ubacuje papir sa brojem svoje supruge i sitno ispisano šta da joj kažem. Taman kad sam je stavio u džep, dolaze po mene. Idem na mesto gde su me primili, odnosim svoj mišiji čaršaf, ono šta liči na ćebe, tanjir i kašiku za čaj. Vučem sa sobom i kesicu svega onoga šta nisam ni obukao na sebe, a prošetalo se po zatvoru.

Vraćaju mi novčanik, sadržaj novčanika, moju minđušu, privezak sa dva delfina i odvode negde napolje. Vidim neku veliku ogradu i kućicu ispred. Vidim i Emiliju i Milicu kako sede na nekom zidu preko puta ograde. Javljam se čuvaru, on čita ono da sam pušten, ali i zbog čega sam bio tu. Zaverenički mi namiguje. Kaže i da su gotovo sve njegove kolege bile na mojoj strani. Da li da verujem, ili da se smejem, što bi rekao Pero Zubac u Mostarskim kišama.

Klonk, otvara se visoka kapija i ja sam napolju. Emilija me prvo slika pa se tek onda grlimo. Treba joj za Fejs. Društvene mreže su važnije od oca. Tako vreme došlo. U stvari, hoće da se svađa sa medijima koji su još pre tri sata objavili da sam izašao iz zatvora. A ja napolju tek oko šest… Psuje režimske medije koje dobijaju specijalne informacije iz sudova i tužilaštva i tako manipulišu. Ja sam navikao pa mi svejedno…

– Ajde sada sve da zoveš telefonom, kaže Milica. I Brisel i Ženevu i Beč… i sve ovde koji su nam pomogli.

Pijem treće pivo dok telefoniram i čekam da po nas dođe kolima moj brat. Kao za inat, taksija nigde nema. Ja se žurim u svakom slučaju. Sreda veče je a meni nije vraćen moj telefon. A zainatio sam se da u petak ujutro idem pravo u Ujedinjene nacije. Kolima. I posle toga u Brisel. Tamo gde mi je mesto. I tamo gde mogu svima ostalima koji mogu doći u moju poziciju, daleko više mogu pomoći nego ako ležim u buvari.

Na opšte zgražanje, u Vladi se pojavljujem u četvrtak i tražim nalog za put u Ženevu koji je već potpisan. Tražim i novac za put, koji nisu podigli jer nisu očekivali da ću izaći napolje. Trčim na drugi ulaz bivšeg SIV-a, ali sada dobrovoljno ulazim u zgradu. Milicu je zvao kapetan koji mi je uzeo telefon i rekao joj da me čeka. Tako traje igra gluvih telefona, dok se ovom nisam javio sa nekog slučajnog broja.

Uvodi me u zgradu, idemo na treći sprat. Profesionalno otpakujemo moj telefon. Onaj inspektor koji mi je doneo kafu dolazi da mi se javi. Kaže, ne znam jel se sećaš, ali ja sam onaj dobri policajac. Smejemo se a on dobacuje.

– Nije ni on loš, samo nije odavde. Nije baš naš.

Sa kapetanom raspravljam sa pravne strane da li im je trebao nalog za privođenje ili ne. Kaže, pravno i praktično pitanje. Nismo mi ipak Amerika. Znam i ja, brate, da nismo… Odlazim i samo mu kažem…

– Znaš šta, vidimo se ti i ja pre u kafani nego na ulici. Likovi kao ti nisu uličari.

Nasmejao se a ja seo na motor. Bilo je već pet po podne a ja i Milica smo trebali da se spakujemo i u osam ujutru krenemo za Ženevu. Ostavio sam je ispred stana da spakuje osnovne stvari i punjače za laptop za auto. Ona je digitalni nomad pa radi odakle može i hoće. U poslednje vreme najviše sa zadnjeg sedišta dok ja vozim.

Ostavio sam je na Medaku i odjurio do Vojislava Ilića da se vidim sa dobrim prijateljom koji je bio jedan od mozgova cele operacije mog oslobađanja. Sišao je pred zgradu u pivnicu Žirafa, gde je ubrzo stigla i Milica. Taman da nakon 15 minuta krenemo, neko prilazi za sto sa širokim osmehom…

– Boško, kaže.

– Gde si, kapetane, kažem ja. – Rekoh ti da se pre vidimo u kafani nego na ulici.

Milica i Dragomir gledaju belo u nas dvojicu. Milica je ubeđena da je neko ko me vidi posle 20 godina. Dragče kapira ali tripuje da su me pratili momci u plavom, civilnom odelu.

Znam da nisu. Nisu imali šanse da pre mene stignu na mesto gde nisu znali da idem. Pozdravljamo se, i on me pita da li stvarno idem u Ujedinjene nacije. Idem naravno, a on bi voleo da ima privezak za ključeve sa znakom UN. Naravno da sam ga doneo.

Osim onog staljiniste svi momci su bili pravi profesionalci. Potpuno svesni da često poštuju procedure koje su sulude. Ali svakoj državi profesionalci trebaju. I kad-tad isplivaju na površinu. Obično kad najviše treba.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.