Bošnjaci i srpski svet

Ova sintagma ,,srpski svet“, ovde nalazi mesta iz razloga što su se o ovim dešavanjima oglasili predsednik Srbije, i ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, koji je predsednika Vučića promovisao u predsednika svih Srba, i čoveka koji će na miran način bez ispaljenog metka napraviti srpski svet. Istina, retorika predsednika Vučića znatno se razlikuje od njegovih saradnika prema Bošnjacima i tu nastaju šumovi koji očito smetaju bošnjačkom uhu.

Najpre je Dodik izvređao Bošnjake (valjda se to odnosi i na one u Sandžaku a ne samo u Bosni), stigmatizujući ih do nivoa ljudskog smeća kojem ostaje samo da bude počišćen, a onda su na utakmici u Novom Pazaru uz skandiranje parole: „Nož, žica, Srebrenica“, razvijene i slike ratnog zločinca osuđenog za genocid u Srebrenici.

Valjda je poruka jasna, pa čak iako dolazi od jedne navijačke grupe.

Istina, Vučićeve reči da želi sa Bošnjacima otpočeti dijalog i uspostaviti bratske relacije koje priliče srpsko-bošnjačkim odnosima ne nailaze na plodno tle u Bosni iz koje podsećaju, da Srbija sa Bosnom treba razgovarati kao sa državom, a da može razgovarati sa Bošnjacima u Srbiji do mile volje.

Nezavisni analitičari ne propuštaju da podsete da je uslov za bilo kakve razgovore sa Bošnjacima priznanje genocida.

U tom začaranom kolu gube se reči predsednika Vučića ostajući nejasno da li se radi o ozbiljnoj državnoj politici ili samo o ličnom stavu i željama.

Naravno, tema je ozbiljna što bi trebalo da znači da joj tako i treba pristupiti, ali se upravo na ovoj temi pokazuje složenost pitanja i aktuelne situacije.

Ako u Vučićevim rečima ima iole iskrenosti, a interes Srbije jeste uspostavljanje dobrih i bratskih odnosa sa Bošnjacima, u tom smislu Bošnjaci u Srbiji bi bili snažna karika takvoj politici. Međutim, svedoci smo da Dodik ima drugačiju viziju i odnos prema Bošnjacima.

I ovde nastaje krupan nesporazum između ova dva politička lidera i predsednika.

Svako približavanje Bosne kao države „srpskom svetu“, značilo bi ako ne unitarizaciju bosanskog političkog prostora, a ono bar skladne odnose između dva bosanska entiteta i funkcionalnu bosansku državu.

A tamo bar zasad stvari ne idu u tom pravcu.

Dakle pred predsednikom Vučićem, je zahtevan zadatak pripitomljavanja predsednika Dodika ili njegovo puštanje niz vodu, tj. mutnu Drinu koja deli ove dve zemlje.

Naravno tu je i pitanje da li on to može i kada bi to hteo da uradi.

Biće ipak da je Dodikova sudbina u nečijim drugim rukama, što onda nedvosmisleno govori o tome da Vučić nije nikakav lider svekolikog Srpstva pa i njegove namere da sa tih pozicija razgovara sa Bošnjacima kao narodom padaju u vodu.

Zaista Vučić može razgovarati sa Bošnjacima u Srbiji, koji podsećanja radi, imaju Nacionalno veće koje takođe ne pokazuje potrebno jedinstvo.

Njegove reči nakon utakmice u Novom Pazaru, kao da zahtevaju otpočinjanje ovog dijaloga.

„Moramo kao ozbiljni ljudi i narodi da razmišljamo o budućnosti. …Nema problema, onda nam recite da to nema veze sa sportom i da je nešto drugo“.

Međutim, ma koliko naglašavao da je ,,apsolutno neprihvatljivo“ skandiranje parole „Nož, žica, Srebrenica“ i „Ratko Mladić“, ostaje pitanje koliko je u pravu kad zaključuje da su „navijači, naročito Pazarovi pokazali šta iskreno misle, – važno je šta misle o Srbiji i koliko su podele duboke“, zaključivši da da su urušavali ustavni poredak.

Dakle ostaje pitanje šta su fudbalske utakmice u Srbiji, sportski ili politički događaji?

Da ovo pitanje nije nesuvislo pokazuju i reakcije iz sveta, na primer, američkog Stejt departmana koji je naglasio da je veličanje ratnih zločinaca i genocida neprihvatljivo kao i portparolke Evropske komisije koja je istakla da je „veličanje ratnih zločinaca, revizionizam i poricanje dokumentovanih i utvrđenih činjenica o ratnim događajima, uključujući ratne zločine u suprotnostima sa evropskim vrednostima“.

Da u Sandžaku zaista postoji naglašena emotivna napetost pokazuju učestala ubistva i nasilje o čemu je emotivno govorio i narodni poslanik Zukorlić upozorivši da će eventualno pozvati narod da se naoruža kako bi se zaštitio od nasilja.

Ipak čini se da su u ovoj situaciji najpribraniji glasovi sa strane od običnih ljudi. Tako jedan komentator kaže: „Ljudi da se ne lažemo, Novopazarci su divni domaćini, i jako gostoprimljiv narod, a to što postoje ljudi kako u politici, tako i u nekim krugovima, koji odskaču od normalnog sveta ima svuda pa i kod nas. Mislim da su mediji ti koji takve nebitne stavove određenih persona dižu na viši nivo, što ovima i odgovara, ali u suštini sukoba ovde ne može biti, bar ne protiv Srba koji su manjina i koji godinama žive u slozi sa njima“.

Drugi komentariše: „Orić nije zločinac, za to mora da postoji presuda, kada to jednom shvatite, i prihvatite genocid, u Srebrenici, biće vam mnogo lakši i lepši život. Do tad, gledajte svoja posla“.

Reklo bi se da sve ima prizvuk početka predizborne kampanje gde Novi Pazar neizostavno ima svoje mesto.

Međutim, moglo bi se reći da je ovo i snažna slika u malom šireg prostora i ukupnih problema, pa shodno tome i neuralgična tačka ali i moćno ogledalo razobličavanja svakakvih strategija i i nakana.

Za početak, nije loša ideja da predsednik inicira nekakve forme dijaloga u Sandžaku. Bošnjaci i Srbi jesu braća, ali se stiče utisak da se u svemu ovom više radi o bratskim srpsko-srpskim odnosima, onim sa obe strane Drine.

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara