Botanička bašta, deponija buke: Lični stav Aleksandre Bulatović

Botanička bašta „Jevremovac“ u Beogradu već više od 130 g. ima svoju namenu, ali je, eto, treću godinu zaredom ta namena promenjena. Ne zna se čijom odlukom. Bašta se sada koristi kao koncertni prostor i prostor za korporativne događaje.

A reč je o jedinstvenoj oazi u centru grada koja je nezamenjiva u konceptu zdravijeg urbanog okruženja. Zbog njenog florističkog bogatstva, koje je izdvaja od ostalih sličnih prostora, Botanička bašta je proglašena za prirodno dobro od velikog značaja.

Međutim, u periodu lepog vremena, od proleća do jeseni, po tom bogatstvu se gazi, vozi i parkira, a izvođači na događajima koji se organizuju u Bašti, usled buke koju proizvode, faktički se takmiče u ekocidu (uništavanju životne sredine). Tom bukom se krše propisi o akustičkom zoniranju grada kojim su ograničeni nivoi dozvoljene buke.

Tim propisima se praktično isključuje mogućnost da na tom prostoru i danju i noću bude upotrebljen bilo kakav razglas. Ovaj ekocid i bezobzirno kršenje postojećih propisa niko ne sprečava i niko ne kažnjava. Naprotiv, Centar beogradskih festivala (CEBEF), koji je ustanova kulture grada Beograda, organizuje brojne muzičke događaje u Botaničkoj bašti, na taj način obesmišljavajući svoju misiju određenu kao briga o kulturnom nasleđu i svrstavajući se među štetotičine investitorskog urbanizma čija je žrtva postala i naša jedinstvena Botanička bašta.

Javnosti se za otimanje Botaničke bašte servira priča o „davanju javnih prostora na korišćenje javnosti“. Ali to je otimanje od jednih da bi se dalo drugima! Taj javni prostor javnost koristi namenski. A sada se nenamenskim korišćenjm stvara asimetrija prava koja je nedopustiva u korišćenju nečeg što predstavlja zajedničko dobro. Zajedničko dobro po definiciji mora biti svima dostupno, ono pripada svim građanima, a ne samo klaberima i korporacijama.

Botanička bašta koja je nekad bila zelena oaza mira i tišine i jedini tzv. „tihi prostor“ u širem centru grada uništena je pretvaranjem u deponiju buke i to bez ikakvog dijaloga u zajednici u kome bi učestvovali svi društveni akteri, bez ikakve stručne debate, bez ikakve katalogizacije potreba građana i načina njihovog zadovoljenja.

Pa gde je u gradu prostor za „tihu zonu“ ako ne u Botaničkoj bašti?! Kako je uopšte bilo moguće doneti akt o zaštiti i planu upravljanja zaštićenim područjem Bašte, a da on ovoliko zanemari narušavanje prirodne ravnoteže jer dopušta negativno antropogeno delovanje izazvano društvenim razvojem koji je neusaglašen sa raspoloživim prirodnim resursima? To štetočinsko delovanje podrazumeva odgovornost i to svakako stručnu i političku, ali i krivičnopravnu. Neko bi trebalo da ode u zatvor zbog ovog što trpe Bašta i građani.

Planiranje, dizajniranje i projektovanje „tihih zona“ nije samo savremeni urbanistički trend u skladu sa obezbeđivanjem humanih uslova za život. Tihe zone su oduvek bile neraskidiv deo urbanističkih intervencija i o tome svedoče i urbane celine i građevine podignuti u prošlosti a u kojima je obavezno bio predviđen prostor sa zelenilom i sklonište od vreve i buke uobičajene za prostor na kome boravi više ljudi.

U savremenim gradovima danas, tihe zone su tipično veliki parkovi. Propisi određuju da su u velikim parkovima dozvoljeni nivoi buke najniže utvrđeni, i to 40 decibela za noć, a 50 za dan.

Reći da buka škodi čovekovom zdravlju nije dovoljno upozoravajuće. Ne samo da ona deluje sistemski na naše zdravlje, buka ostaje u nama jer ima kumulativni efekat i zbog te posledične sličnosti sa opasnim zračenjem Svetska zdravstvena organizacija je buku proglasila najvećim zagađivačem životne sredine u 21. veku.

Buka koju ne možemo da kontrolišemo ugrožava naše pravo na odmor, pravo na porodični život, ali i pravo na zaštitu životne sredine, što su sve osnovna ljudska prava garantovana sistemom Ujedinjenih nacija čiji je Srbija deo. Zbog upliva u brojna prava, buka je neodvojiva od pitanja moći i nemoći kao i od pitanja o konfliktima, zloupotrebi i uzurpaciji. Takve okolnosti upućuju ljude da se sve manje razumeju, dobri međuljudski odnosi su ugroženi i ljudi sve manje komuniciraju. Buka razara društvo.

Održivo upravljanje bukom kao pitanje od opšteg interesa mora biti usmereno na zadovoljenje potreba svih članova zajednice. Buka je vid akutne manifestacije strukturnih problema upravljanja prostornim resursima u našem društvu jer reflektuje isključenost građana iz procesa odlučivanja, privatizaciju javnog prostora i manipulaciju javnim interesom, a slučaj Botaničke bašte je u tom smislu paradigmatičan.

Razumevanjem brojnih aspekata štetnosti buke, od ugrožavanja zdravlja do ugrožavanja prava, povećava se mera društvenog neodobravanja i osude i intenziviraju zahtevi da zaštita od buke bude efektivna, što nije slučaj sa aktuelnim normiranjem u Srbiji kako potvrđuju i uzastopni godišnji izveštaji Delegacije Evropske komisije o napretku Srbije u evrointegracijama.

Zbog toga su buka i zaštita od buke pitanja od posebnog političkog interesa koja dobijaju sve značajnije mesto u političkim procesima u društvu. Stanje koje je stvoreno usvajanjem novog zakona o zaštiti od buke iz 2021. godine neprihvatljivo je i neodrživo kao potencijalno bezbednosno ugrožavajuće zbog nezadovoljstva ljudi koje provocira samoodbranu. Građani ne mogu da čekaju na 2028. godinu kada se predviđa da će biti doneti svi podzakonski akti neophodni za operacionalizaciju Zakona o zaštiti od buke i pružanje efektivne zaštite institucija.

Takođe, nije prihvatljivo da građani osam godina čekaju na neko objašnjenje šta je resorno ministarstvo radilo nakon usvajanja novog propisa umesto da je štitilo građane, kažnjavalo prekršioce i pokazivalo na konkretan način brigu o javnom zdravlju koje buka ugrožava.
Buka je svaki neželjeni zvuk, ne samo neprijatan. U diskoteci se sluša glasna muzika, ali kad biste da spavate ili odmorite, ne idete u diskoteku.

Ljudi koji žive u susedstvu Botaničke bašte nemaju kuda da pobegnu od događaja koji sa tehničkom organizacijom traju praktično ceo dan i veče. Nedopustivo je ovo pretvaranje cele zemlje u vašarište gde caruju bazenčine i besmisleni festivali koji preterano stimulišu sva čula i na taj način ugrožavaju zdravlje ljudi.

Od onog što slušamo zavisi i naše zdravlje i kvalitet života i socijalna komunikacija, pa čak i način na koji se krećemo. To su sve naše temeljne potrebe u društvu koje neposredno određuju meru naše dobrobiti. Ono što čujemo opredeljuje naš život. Svaki prostor s nama komunicira putem sluha i zato buka nikada nije samo neprijatan zvuk jer je zvuk fundamentalni kvalitet prostora. A više buke uvek znači više nepravde.

Autorka je viša naučna saradnica, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.