Foto Betaphoto/ Saša Đorđević Protesti protiv nasilja posle nekoliko velikih okupljanja u Beogradu proširili su se i na najveće srpske gradove. I tu se, za kvazidemokratske uslove u kojima živimo, okupio pristojan broj ljudi. Za niški protest gradonačelnica Dragana Sotirovski (SNS) kaže 1.250 ljudi, dok stručnjaci, pa i policija procenjuju da ih je bilo između 3.500 i 4.500.
Upravo je brojanje i umanjenje broja okupljenih jedan od prvih spinova koji se može pročitati u komentarima ispod vesti o protestu, a redovno se viđa i na TV Pink dok „veće staraca“ komentariše samo njima znane kadrove na kojima se vidi mali broj ljudi.
Pošto je ta priča o brojevima već ispričana na nekim protestima prethodnih godina, mašinerija za suzbijanje nezadovoljstva građana lažima smislila je nove teorije.
Naravno, glavna koja se sada nameće je „ako ste brojniji, što nećete na izbore“. To prelazi u smatranja raznoraznih komentatora kako opozicija samo vuče za nos ljude koji šetaju, jer i nema realnu snagu da pobedi stranke koje su trenutno na vlasti.
Eto, kažu neki komentatori, predsednik je ponudio izbore ali oni ne smeju, nego šetaju bez ikakvog cilja. Iako je cilj naravno jasan i sagledan je u nekoliko tačaka još od prvog okupljanja građana.
Onda idu evergrin spinovi o stranim plaćenicima i obojenim revolucijama koji bi da ruše državu. Ovog puta nekako su glumci najviše i povezivani sa tom konstrukcijom. Čak su dobili i svojevrsne liste i mete na društvenim mrežama jer su se usudili da kritikuju sistem u kojem živimo.
Dobri, stari evergrin je i „svi su isti“. Nemamo za koga da glasamo, pa džabe i da protestujemo. I od aktuelne garniture i Vučića nema boljih. Uz naravno neprevaziđenu tvrdnju da su svi iz opozicije već bili na vlasti kao „žuti“ i da su se pokazali i dokazali. Što, naravno, nije skroz tačno, a protesti i dalje zvanično opstaju kao građanski.
Prođe tu uz spinovanje i niz uvreda, po koja psovka, neko digitalno vikanje velikim slovima. Standardni botovski arsenal potkrepljen i fotografijama nekih ljudi koji piju pivo iz limenke ili uriniraju pored žbunja uz konstataciju da su baš to protestanti protiv nasilja.
I niko, ali baš niko od njih da stane, da makar na trenutak razmisli i pomisli zašto su svi ti ljudi na ulici. Svi ti profesori, radnici, glumci, šoferi, pa i političari. Zašto se ta reka ljudi iz nedelje u nedelju sliva beogradskim ulicama. Ljudi kao da nose nebrobojni štit od spinova.
Kao da ih nijedno slovo onih koji negativno komentarišu šetnje nije dotaklo. Masa opstaje, a sada se, kako rekosmo, i širi na ostale gradove. Niko od njih da se zapita, dok užurbano kuckaju komentare od portala do portala, protiv kakvog su to nasilja ljudi u šetnji.
Da možda ode i korak dalje i da kaže „čekaj, pa da li je nasilje i ovo što ja radim“. Da li je to radno mesto u javnom sektoru ili neki novac, pa neka bude i samo ljubav prema Vučiću ili nekoj partiji, dovoljno da pišem sve to što pišem znajući da su to često laži, poluistine i spinovi? I da nemaju veze sa politikom i političkom borbom.
Jer na kraju dana, kakav god ishod protesta da bude, oni lažu sebe i svoju decu. Lažu (ne)svesni da su već žrtve režima koji je i kroz njihov „rad“ na društvenim mrežama i raznoraznim portalima promovisao kulturu nasilja godinama unazad.
Od onih koji se spinovima bave zbog nekakve lične koristi, gori su pojedini političari sa vlasti koji su spremni da se koriste raznoraznim podmetačinama, poluistinama, izvrtanjima činjenica i drugim taktikama kako bi izbegli realan društveno-politički trenutak koji kaže da postoji masa, možda već i kritična, koja želi promene.
Trenutno, one nisu i zvanično političke. Želi društvene promene i to nema veze ni sa ekonomijom, ni sa povišicama, helikopter parama, BDP-om ili izgrađenim auto-putevima.
Ništa od toga je neće umirti. Nažalost, to što kritičnu masu žulja je za mnoge koji botuju, pa čak i vrše vlast nedokučiva galaksija. Teško da će ikada samospoznati tu realnost koja će ih izvući iz tamne botovske sobe.
Protesti protiv nasilja već imaju višenedeljni staž, ali šta bi bilo da je posle prve šetnje vlast pružila ruku razuma umesto što je uključila spin-mašinu? Šta bi bilo da je već ispunila makar polovinu zahteva? Sigurno je da bismo već danas bili makar za dva promila normalnije društvo.
I tu je i odgovor na onaj evergrin sa početka „nema za koga da se glasa“. Naravno, kada do glasanja dođe. Izbor je lak, treba birati one koji su za normalno društvo i koji su smenljiviji.
To znači da kada većina nije zadovoljna, sve može da reši olovkom, na izborima. Ali pravim, fer i poštenim izborima. Glasati za one protiv kojih ne treba sutra da se šeta i koji se od naroda neće „braniti“ botovskim spinovanjem.
Autor je novinar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
