Foto FoNet Milica VučkovićOtkad je sveta i Srba: „Koliko iskrica, toliko srećica, koliko varnica…“ Pali se grančica badnjaka.
Posle rata: „Sve ovo isto, samo tiše.“
Devedesete: „Grančice? Pih. Zapali celo drvo.“
Dvehiljadite: „Palimo lomače po portama, a i šire. Valhala, eat yourself!“
Prenaprednjački period: „Dodaj gume na lomaču, da zacrnimo i Mesec!“
Naprednjačke godine duge: „Ubaci vatromet. I bure koje leti u vazduh!“
2025. godina: „Ma zapali celu crkvu, nek’ ide život.“
…
Za Božić se sve vrti oko tradicije, pa reših i ja da ponovo uradim rekapitulaciju ovog velikog hrišćanskog praznika u Srba… Kao i prošle godine, moram da napomenem da ovo nije plod fikcije.
Dakle, Božić je stigao i u Srbiju. Sedmi je januar, sat otkucava 8.15h ujutru, a ja već imam spreman skoro ceo tekst za „Danas“ o božićnim ludorijama nebeskog naroda. Razlog za to je jednostavan; naš narod je dosta maštovit (pored toga što je tradicionalan) i ove godine je opet podigao letvicu. Polako ali sigurno smo igre bez granica, koje se širom Srbije održavaju na ovaj „mir-Božji“ praznik, proširili i na tzv. Badnji dan.
Stvarno, ranije si makar tog dana bio miran, i u spokoju svog doma zaštićen od cirkularnih poruka iz četa za kućni savet, ili roditeljske viber grupe sa klizanja; pa i od teta Slavicinih bogougodnih sličica-čestitki na fejsbuku. Ležeš uveče bez griže savesti da li i kako na njih da odgovoriš.
Ali ne, bajo moj.
Ove godine smo krenuli jako i tradicionalno od ranog jutra, i još 6. januara završili sa takmičenjem ko će za praznike da baci bolju rimu. Opet tradicionalno, pobednik je Uspeh Petrović, a ekskluzivno za vas izdvajam par pobedničkih stihova:
„Badnji dan je, zora rudi, nesrbi mi nisu ljudi.
Poranio, gume kupim, pedera u glavu lupim.
Palim gume, tako vera kaže, to je Hristos učio od Draže.“
Kad smo već kod Isusa… Zamislite ga samo kako se 7. januara budi zbunjen, znajući da je sa jednom drugom ekipom pre dve nedelje već slavio svoj rođendan. Onda se rasani i baci pogled dole, da vidi odakle to smrdi na gumu. Čim je ugledao crni dim kako se penje ka nebu, znao je iz koje zemlje stiže. A ako bi morao da proglasi pobednika lomače 2025. onda bi to sigurno bio Šabac. Tamo su uspeli da zapale i crkvu.
Postoji li još neka zemlja u kojoj je vlast napredna, a narod nazadan.
Kad smo već kod naprednjaka, onaj njihov Patrijarh Nedostojni nas je sve pozvao na pomirenje i oprost. Šta mu teško, posle liturgije i još jednog hrišćanskog propovedanja po tipu „verba, non acta“ sešće u auto od 200.000 evra, i dok mezi kavijar i ostale bogougodne poslastice sa skupih menija, nastaviće da deli ordenje pedofilima, lopovima i ubicama.
Selimo se za trenutak u Inđiju, gde su za Badnje veče gradom prošetali oklopnici – vitezovi Templari sa Temua, dok iza njih u „pozdravite tortu“ fazonu na postolju ide celo drvo-badnjak.
Slično, samo bez vitezova, bilo je i u Predsedništvu, gde se tradicionalno održava igra: „Čiji je veći… Badnjak“. Ne zamerite im, pored toga što imaju lažne diplome, izgleda da su i lažni vernici, pa im niko nije objasnio da je badnjak grančica, a ne celo drvo koje će magično da okaje grehe onome ko donese najveći komad.
Kad smo već kod lažnih diploma, jeste li čuli kako je Siniša Mali pustio foru kada je podeljena pogača: „Znate kako kažu, neće para poštenog čoveka“. Na to su se, logično, svi naprednjaci nasmejali. Gde vidiš ovde poštenog čoveka, majke ti, pisalo je svakome od njih na licu.
(Prešli smo polovinu teksta odavno, a da još nismo završili sa Badnjim danom. Moram da pređem i na Božić uskoro.)
Na Limanu su prvo oko lomače pevali „moj je tata zločinac iz rata“, da bi posle razbijali stakla od ulaza okolnih zgrada i krali protivpožarne aparate da ugase vatru. Pošto nisu uspeli, ostavili su upaljena zgarišta i otišli svojim kućama.
Počinjem da mislim da je Tito branio da se pale badnjaci za naše dobro.
U Jagodini se zbila pucačina kao u igrici „Call of Duty“, ubijen je vlasnik kafića, a specijalci su likvidirali počinioca. U jednom drugom mestu (nemam više snage da guglam) imaju novi izum: aparatom za varenje pale pirotehniku koju su poređali na zemlju. Posti se i dalje na šljivovici, vidim, dok se obilazi prase i pipka da li je gotovo do ponoći, a onda navale na njega kao naprednjački funkcioner na kesu kokaina.
Kamiondžije sa zastavama i trubljenjem su za „Badnji dan – mir Božji“ tradicionalno uzbunili pola grada. NJima je, ipak, bilo do jaja, zamišljajući u svojoj glavi da su Kris Kristoferson iz čuvenog filma „Konvoj“ dok naležu na sirenu.
Videh negde dok sam prelistavao društvene mreže i lika sa pištoljem koji puca u nebo (nadam se da nije u pravcu Isusovom) i poručuje Putinu da smo uz njega, a onda tera harmonikaša pored da svira „Kaljinku“ i počinje da igra…
Znam šta se pitate. Ne, ne izmišljam ovo.
Prelazimo konačno i na Božić. Tradicionalno i ove godine odgovaramo na tvit Adriane Lime, koja nam je tamo 2012. godine na srpskom čestitala praznik i napisala: „Hristos se rodi“. Mislio sam da niko neće da pobedi lika koji joj je u komentarima 2019. godine poručio: „Za Kosovo i nekako, ali tebe kako smo uspeli da izgubimo, nikad neću da shvatim“. Ipak, ove godine je Vlado Georgijev zablistao na njenom profilu, i kada mu je neko napisao: „Napio si se, pa odgovaraš na čestitke od pre 13 godina“, on je samo gospodski uzvratio: „Kao i svake godine“.
Dosta je. Motaj kablove, gasi internete…
Još nisam toliko popularan da bi mi u Danasu dali duplericu, i nemam mesta više za ostatak božićnih čarolija u Srbiji.
Zamišljam još samo vanzemaljce kako nas posmatraju iz letećeg tanjira začuđenih izraza lica, jer ovakav fenomen de-evolucije nisu zabeležili nigde u svemiru. Ako još malo sačekamo, razmišljaju oni, možda će ovi dole uskoro početi da ponovo šetaju gologuzi, masturbiraju po ceo dan i penju se na drveće…
Ako ga do tada ne budu posekli za božićne lomače.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Autor je lekar internista iz Niša
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
