Ivan u romanu „Braća Karamazovi“ govori bratu Aljoši: „Zamisli da gradiš zgradu ljudske sudbine u nameri da usrećiš ljude i da im daš mir i spokojstvo, ali da bezuslovno moraš izmučiti do smrti i jedno sićušno ljudsko biće, te da na njegovim suzama moraš izgraditi tu zgradu.
Bi li pristao biti graditelj pod tim uslovom?’
Aljoša: ‘Ne bih pristao’.“
Braneći stav da svi ideali čovečanstva ne vrede jedne suze nevine žrtve, Fjodor Mihajlovič Dostojevski branio je Hristova načela, a za njega su ta načela bila moralni imperativ.
I nisu ta Hristova načela bila moralni imperativ samo za Dostojevskog, nego i za sve druge gromade velikog ruskog duha koji je uvek bio na strani uniženih, bespomoćnih i žrtava, a nikad na strani oholih, svemoćnih i dželata. To je rusku literaturu, kulturu i duh uzvisilo pred čitavim svetom.
Postavlja se pitanje: Čiji nam to duh i čiju ljubav šalju propagandisti iz današnje Rusije – i državni i crkveni – kad u ime bratstva sa Srbima veličaju i slave zločine Srba u nedavnim ratovima u kojima je ubijena Jugoslavija, kao i zločince – optužene ili osuđene pred Tribunalom u Hagu.
Da li se ta propaganda, u ime te i takve „bratske ljubavi“ prema Srbima, odriče duhovne i moralne vertikale velikog ruskog duha?
General Ratko Mladić je na izricanje presude u Haškom sudu došao sa kravatom dobijenom iz Moskve od ruskih komunista, na kojoj je krupnim ćiriličnim slovima pisalo KP RF (Komunistička partija Ruske Federacije), i na kojoj su bili istaknuti i komunistički simboli – srp i čekić.
Ruska propaganda – i državna i crkvena – nije tog osuđenika predstavila kao komunističkog generala, kao generala ruske Komunističke partije, nego kao generala bratskog srpskog naroda. Pri tome, u hvalospevima generalu ruske KP nije bilo ni pomena o zločinima za koje je osuđen, osim što je rečeno da su i Hrvati i Muslimani činili zločine nad Srbima, a da za njih nisu osuđeni. Kakav je to dokaz? Mojim zločinima odbrana su zločini drugih! Po toj nakaradnoj logici, ni Hitler nije odgovoran za zločine nad Jevrejima, Poljacima, Rusima, Srbima i drugim narodima, jer niko nije odgovarao za zločine nad Indijancima u Severnoj Americi!
Ali, braćo Rusi, gde je tu Hristos? Gde je Fjodor Mihajlovič Dostojevski? Gde su moralna i duhovna vertikala ruskog duha i naroda?
Nije reč samo o generalu Ratku Mladiću. Iste takve moskovske suze prosute su i nad svim ostalim Srbima, optuženim ili osuđenim za ratne zločine. Šta bi rekao i napisao Dostojevski povodom toga? Srbi Ruse doživljavaju kao rod rođeni, ali im taj rod nisu oni koji su zločinima desetine milione Rusa lišili života u Gulazima o kojima piše Solženjicin. Naša ljubav je ljubav prema žrtvama Gulaga, a ne prema dželatima. Neka svoju ljubav prema dželatima iz Srebrenice ne maskiraju Slovenstvom, jer i srebreničke žrtve su Sloveni! I kakvu nam poruku šalju da obožavamo zločince sa srpskim imenom? Nema toga u Srbiji danas, koji joj je naneo poraze i sramotu devedesetih godina prošlog veka, a da nije predmet obožavanja te nakaradne antiruske, antisrpske i antihrišćanske propagande koja nam stiže iz Moskve.
Naravno da ovakva propaganda ponižava i boli, ali ja se nadam da je ona prolazna politička greška i da neće iz duša Srba nikada istisnuti sve ono duhovno veliko što nam je značila Rusija.
Biti protiv Rusije – opasno je, ali i podržavati ovakvu rusku propagandu – mnogo je opasnije!
Autor je zamenik predsednika Srpskog pokreta obnove
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
