Brane, moj brat od tetke

Branin rođeni brat Boris preminuo je pre 21 godine u Kanadi od izliva krvi u mozak a njegova udovica donela je ovu „najnoviju“ vest u kratkoj poseti starim krajevima.

Moj rođeni brat Zoran već više od četvrt veka živi i radi u Londonu.

No pre nego otkrijem o čemu se u ovom pomenu radi evo još nekoliko rečenica.

Brane je bio rođeni buntovnik, na onaj balkanski način koji uključuje inat i neku romantizovanu emocionalnost koja prekriva gotovo u potpunosti racio i strpljenje.

E pa taj moj brat Brane, par godina stariji od mene, bio je junak moje mladosti i sa njim sam u Bugojnu proveo svako leto bar nekoliko nedelja.

Mislim da i ne treba da pomenem da ga život nije nimalo mazio. Branin otac Mirko, Hrvat iz Livna, oženio je Nataliju, sestru moje majke, Srpkinju iz Paraćina, i zasnovao porodicu u Bugojnu.

Najbolji Branini prijatelji bili su Senad (zaboravio sam prezime, ako sam ga ikad znao), Musliman, i Kalaba, čije sam ime zaboravio, Srbin i čiji je brat poznati sportski reporter.

Svi stariji od mene i pomalo, u to vreme sam mislio, nedostižni. A onda 90-e i ludilo nacionalističkih vođa i njihovih pravih i novoformiranih vojski. Kad bolje razmislim, sve su to bile paravojske u službi nekog idiota-zločinca sa ove ili one strane. Boris sa porodicom i majkom beži u Beograd, gde ga moji roditelji primaju, a ja mu dajem posao u mojoj radionici.

Posle gotovo dve godine uspeva da emigrira u Kanadu sa ženom i ćerkom, a potom mu se pridružuje i majka. Brana ostaje u Bosni i vesti od njega ne postoje. Poslednji put sam ga video davne 2001. Naime, Boris umire iznenada u Torontu a snaja dovodi njegovu majku u Beograd i ostavlja je nama na brigu. U Bosnu, bar u taj deo, ni ne pomišlja.

Uspem nekako da saznam Branin telefon i stupim u kontakt s njim. On je sa porodicom u Mostaru i obećava da će doći po majku. On to odlaže prilično i ja počnem da sumnjam da će se ikad desiti. Svašta u mojoj glavi.

Da nije na nekakvoj srpskoj listi i već slično. Rešim se i sa kumom odvezemo tetku u Mostar.

Tada poslednji put vidim junaka moje mladosti. Svetla su promenjena, slika je drugačija, nema više one prisnosti, ali život, kažem sebi. Kontakt ne uspostavljamo, kao i da se želja izlizala.

No poslednjih nekoliko meseci u par mahova pomislim na Branu i kako bi bilo lepo da se nađemo i ispričamo, da saznam šta je sve bilo u tom ratu tamo u kom je učestvovao (mi nismo, jel, bili u ratu), šta je sa Senadom i drugima, koji su se sve konci osim ovih naših pomrsili. Ali to se neće desiti.

Nemam kome ni oprostiti, ako je bilo zašto. Neću moći razumeti ako sam možda mogao. Ono što sigurno znam da nikada neću oprostiti ondašnjim zlikovcima niti njihovim naslednicima koji su trenutno na vlasti. Rasturili su našu domovinu Jugoslaviju te sad imam samo državu. Braće moje nema ili je smrt došla po njih ili su daleko. Tako je i sa prijateljima iz mladosti. Brane, počivaj u miru, što se ovih zlikovaca tiče, oni sigurno neće.

Autor je vajar