Predsednik je opet razgovarao s bratom.
A opštepoznato je da svaki bratski razgovor donosi neizmernu radost građanima Srbije.
Pogotovo kad je s druge strane žice brat – Si Đinping.
Ćaskajući pre neki dan telefonom u opuštenoj atmosferi punoj obostranog razumevanja, uvažavanja teritorijalnog integriteta i porodične harmonije braća su se saglasila, između ostalog, da uskoro otvore direktnu avio-liniji između dve zemlje.
Ostala je još sitnica da, verovatno, do sledećeg telefonskog razgovora razmisle da li će se iz Beograda direktno leteti za Šangaj ili Peking. O Vuhanu kao trećoj mogućoj krajnjoj kineskoj destinaciji se izgleda nije razgovaralo.
Poznato je da je naš predsednik sklon da nas, svoje podanike, zabezekne i egzaltira raznim iznenađenjima. Tako i sada, kao grom iz vrelog neba, stigla nam je rashlađujuća vest da bez presedanja i neprijatnog čekanja po aerodromima možemo da skoknemo do Kine – da osnujemo firmu ili izgradimo fabriku, organizujemo lanac snabdevanja za našu IT industriju, kupimo novi 5G mobilni telefon, bacimo pogled s legendarnog Zida, degustiramo čuvenu pekinšku patku ili lečimo išijalgiju tradicionalnom akupunkturom.
U delirijumu oduševljenja zbog mogućnosti koje nam pruža direktna avio-linija do Šangaja ili Pekinga malo kome će pasti na pamet da se zapita: čekaj, brateee, kako je moguće da braća (ma koliko moćna) u jednom telefonskom ćaskanju oposle tako značajan posao?
Zaista, kako je moguće tek tako uvesti novu avio-liniju? U poslovnom svetu nije uobičajeno da predsednici država uvode nove avio-linije, čak i kad su kompanije, koje će voziti na tim linijama, u državnom vlasništvu. Zato se može reći da se u konkretnom slučaju radi o presedanu.
Nije poznato da li je dvojici predsednika neko kvalifikovan pripremio podatke i analize na osnovu kojih su odlučili da uvedu novu avio-liniju ili su oni onako „iz glave“ izračunali, dok su ćaskali, da je to isplativ projekat.
Inače, otvaranje nove avio-linije mnogo je ozbiljan posao. Za avio-kompaniju otvaranje nove linije nije ništa manji posao od, na primer, otvaranja veće fabrike za industrijsku kompaniju.
Pre odluke o pokretanju nove avio-linije potrebno je izraditi nekoliko studija koje opravdavaju takav poslovni potez.
Nije poznato da li je u ovom slučaju (Beograd-Šangaj/Peking) srpska strana uradila analizu opravdanosti.
Nepoznato je da li je rađeno istraživanje na osnovu kojeg bi se pokazalo da je takva linija neophodna naročito u postpandemijskom periodu i u vreme preispitivanja globalnih političkih odnosa?
Zna li se koliki je komercijalni interes (odnosno koliko bi putnika koristilo tu liniju) domaćeg, regionalnog i evropskog tržišta, koliko će koštati karta, kolika treba da bude popunjenost kabine da bi let bio ekonomski isplativ, koliko puta dnevno ili nedeljno će se leteti, koliki je trošak a kolika finansijska dobit od takve linije (ili je samo važna politička korist), koja će kompanija da leti i s kojim avionom, da li je neko pitao srpsku avio-kompaniju Er Srbija da li je to njoj isplativa linija.
Možda Er Srbija i nije zainteresovana za bilo kakve analize i jedino računa da će i tom linijom uspeti da „ižica“ još koji milion evra subvencija od države da bi preživela.
A ne bi bilo iznenađenje da Er Srbija grozničavo traži neku novu dugu liniju za iznajmljeni A330, kako bi se opravdala cena njegovog najma i obezbedila veća iskorišćenost (više sati letenja) od ove koja se sada ostvaruje na letu za Njujork.
Bilo bi takođe zanimljivo proveriti da li je bilo koja od velikih i poznatih kineskih avio-kompanija (Air China, China Southern, China Eastern, Shenzhen Airlines, Hainan Airlines) zainteresovana da leti za Beograd. Ili im takva avantura uopšte ne pada na pamet. Znači li to da brat Si ne da nije galantan nego je samo pragmatičan.
Moguće je da samo za srpsku stranu linija Beograd-Peking/Šangaj „nema cenu“ zbog bratskih odnosa dva predsednika.
Ali, čak ni zbog te „familijarnosti“ ne bi smelo da se izbegne dodatno važno pitanje ko će da plati trošak ako se ispostavi da je linija ekonomski neisplativa – braća iz svog džepa ili poreski obveznici dve države.
Nema sumnje da će kineskim poreskim obveznicima, s obzirom na ekonomsku snagu njihove države, biti daleko lakše da podnesu mogući trošak takve nerentabilne investicije.
Uostalom, za pretpostaviti je da njih niko neće ni pitati da li su za otvaranje direktne linije od Srbije do Kine. A nama, u ovako maloj i siromašnoj državi, nije svejedno koliko će nas koštati ćaskanje dvojice predsednika.
Valjda zato bi bilo odgovorno od naše vlasti da pre otvaranja linije bar vidimo, i provizornu, studiju izvodljivosti koja bi samo naznačila makar minimalnu isplativnost posla koji su dogovorili vladari Kine i Srbije. Pa da se posle nesmetano radujemo.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.