Bratski nož u leđa Beogradu

Žoze Saramago u jednom svom romanu za glavnu temu ima izostajanje smrti: šta se dešava u jednoj državi kada njihovi građani jednostavno prestanu da umiru. Bolesti postoje i dalje, ljudi pate, ali smrti ni na vidiku.

Dovitljivi pojedinci, kako bi prekratili muke svojim bližnjima, preko noći, ilegalno prelaze granicu gde ovi paćenici konačno ispuštaju dušu, i onda ih sahranjuju u susednoj državi u kojoj je smrt i dalje na snazi.

I tako u Beograd stigoše građani Republike Srpske, doduše legalno i po danu.

Nisu došli da ovde umiru kao Saramagovi fantazmagorični likovi, ali nisu došli ni turistički, ni da se spontano okupe kod Arene, baš na dan izbora, jer, kako reče predsednik Republičke izborne komisije, zakon ne zabranjuje da se ljudi okupljaju.

A na pitanje novinarke zašto nisu glasali u Republici Srpskoj, na šta imaju pravo, jedan od ovih putnika reče da su „za nešto mogli tamo da glasaju, a za nešto nisu“.

I tako u ovo drugo „nešto“ stade čitav jedan dvomilionski grad.

I dobro, kakve ovo veze ima sa Saramogovim junacima koji ilegalno umiru u susednoj državi? Pa, ima.

Ovi putnici namernici koji bi, prema pravoslavnom običaju, trebalo da domaćinu donose sreću, makar da ih i nije bilo baš 40 hiljada, kako tvrdi opozicija, doneli su izgleda presudni broj glasova za srpsku prestonicu i time odlučili kako će u narednim godinama izgledati život u gradu u kojem ne žive.

Na taj način stavili su se na stranu smrti, ako ne fizičke, onda duhovne sigurno.

Nestala je mesecima raspirivana nada koja se, između ostalog, simbolično širila ulicama Beograda kroz istorijske slike hiljada ruku podignutih uvis sa upaljenim telefonima, koji su na završnom skupu inicijatora ProGlasa, na Trgu Nikole Pašića, zamenili i svećice na rođendanskoj torti jedne glumačke legende kakva je Ceca Bojković, nada koja se očitava u osmesima i pogledima koje razmenjujete s ljudima oko sebe koji samo žele normalan život bez nasilja; ako te neko slučajno dotakne dok se probija kroz gužvu, onda obavezno čuješ, izvini, uz osmeh, pa pomisliš kako je to onaj Beograd koji ne sme da nestane.

Ako se to desi, ovaj grad više neće postojati – nestaće ne samo njegov vizuelni identitet, na čemu vlast već godinama predano radi, već i ono što se zove duh Beograda.

Zato, drage komšije iz Republike Srpske, Beograd vam ovo neće oprostiti.

Možemo imati razumevanja za glasače SNS-a kojima je zaprećeno da će ostati bez posla ako ne glasaju za njih i to ne dokumentuju, možemo imati razumevanja za sve ljude koji ostaju lojalni toj partiji iz bilo kakvog straha, ali kako naći opravdanje za ljude koji zarad puke materijalne koristi izdvoje jedan dan da bi otputovali preko granice i učestvovali u zlokobnoj fantazmagoriji?

Njihov fantomski glas bio je nož u leđa nama koji živimo u ovom gradu.

Čak i da ih je tamošnji diktator nečim ucenio, to ne umanjuje njihovu sramotu.

Da su barem zaista bili statisti u filmu, makar to bio propagandni film SNS-a.

Ali, ne, oni su svoju misiju koja vapi za tim da se smesti u fikciju, u književnost, pozorišnu predstavu, film, svejedno, nažalost, smestili u realnost, u jedan hladni decembarski dan – i ubili našu nadu.

Volela bih da sam se 17. decembra slučajno zatekla kod Arene da bar jednog od njih nateram da me pogleda u oči.

Za to vreme, apstinenti, možda zavaljeni u fotelje, uz kokice, gledali su omiljenu seriju, kao da je reč o jednom običnom danu, nezainteresovani za svoju sudbinu, ili uvereni da njihov glas ne vredi ništa, a teoretičari svakojakih zavera i antivakseri predvođeni pronalazačem „najsmešnijeg virusa“, zlokobno se osmehivali i traljali ruke. Još jedna ekipa koja se preporučuje za literaturu. Ali, dok se književnost bogati, puneći se bizarnim likovima, život u Srbiji nastavlja da se prazni.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.