„Bratski zločin“ je problem društva

Stao bi čak i da brat ne traži pomoć, čak i da je bilo koje doba dana i noći i u bilo kakvoj dozlabogoj zabiti.

Pogotovo što su braća, skoro kuća do kuće, bili rođački i komšijski bliski već pola veka.

Nažalost, pokazaće se da je brata-vozača iz ove priče u liku brata-stopera zaustavio monstrum koji će nekoliko minuta posle prosvirati kuršum kroz glavu ne samo njemu, nego i njegovom detetu i supruzi, a potom ih politi benzinom po licu i telu tako i toliko da izgore do neprepoznatljivosti.

Onda izlazi na videlo da je ubica koji je okrutno likvidirao svoga brata, svoju snahu i svoju 26-godišnju bratanicu radio u sadejstvu sa svoja dva sina koji su u državnoj službi.

Da li je bilo šta moglo kod žrtava, pre zaustavljanja automobila, aktivirati mehanizme samoodbrane, straha, nesigurnosti, instinktivne neverice, predsmrtne zebnje, pa da brat vozač ne zaustavi vozilo i da prođe pored brata ubice.

Ne, jer u datim okolnostima nikakvu opasnost ne signališu ni instinkti, ni intuicija, ni podozrenje, ni sumnja, a ne stati i ne pomoći bratu „u nevolji“ sutradan bi bila priča za sprdnju i seosko olajavanje.

Ne postoji bezbednosna tehnika, stručnost i profesionalna veština kojima se može predvideti i izbeći takav zločin kod kog je, nakon što je učinjen, faktor iznenađenja i konsternacije kod javnosti toliki da većina kaže da je „i u snu nezamisliv“.

To je zločin koji je po faktoru neverice i neizbežnog odigravanja uporediv sa onim koji sasvim pristojna i ni po čemu neobična devojka izazove u prepunom autobusu aktiviranjem eksploziva kojim je opasana, ili sa onim za koji su živele japanske kamikaze, s tim što u ova dva potonja slučaja inicijalnost proističe iz verskog fundamentalizma, a u prvom iz rođačke hipokrizije, što će reći ljudske zavisti i pohlepe.

Zločin koji je po monstruoznosti, perfidnosti i okrutnosti uznemirio ceo region Balkana, a dodatno što je tim zločinom zatrta kompletna jedna porodica, što izaziva nepodeljenu osudu i zgražanje celokupne javnosti, neminovno pokreće i pitanja kakvi smo ljudi i u kakvom društvu živimo kada se u njemu mogu zakotiti tako nemilosrdni i izopačeni ljudi spremni na najgora zlodela i nasladu tuđom patnjom.

I šta preduzeti da se takvi potencijalni zločinci i sadisti na vreme prepoznaju i izoluju.

Psihologija ne negira da postoje ljudi kojima je duša, svest i sama njihova srž, jednostavno zla, te da se kod takvih mračnih ličnosti mogu naći osobine kao što su egoizam, narcisoidnost, nedostatak saosećanja, okrutnost, odsustvo morala, opsednutost samim sobom, opsesivno stanje zavisti, sadizam, nemilosrdnost, manipulacija i osvetoljubivost.

Takvi tipovi, međutim, vrlo vešto se maskiraju i prolaze kao dobri domaćini, vešti stručnjaci i verni prijatelji.

Već je to svojevrsna mimikrija koja ih čini normalnim i neuočljivim, tako da se moglo desiti da je učinilac ostao neotkriven i da je zločin zapao u „tamnu brojku kriminaliteta“, da se, kao dobar rođak i zakonski naslednik trećeg naslednog reda, on jednog dana pojavi kao pravni sledbenik žrtvine imovine i bestidno nasledi ono što nije uspeo da otme izvršenjem krivičnog dela.

Stara je izreka da „prilika čini lopova“ što krug mogućih učinilaca krivičnih dela, posebno imovinske prirode, beskrajno proširuje na sve one koje povoljna prilika da se okoriste, u nedostatku poštenja, morala i savesti, može navesti u kriminal.

U slučaju dva brata, brat-ubica je mesecima planirao detalje likvidacije tročlane porodice svoga brata-žrtve, a za to vreme je s njim pio pivo, snaha koju će ubiti sa dva metka kuvala im je kafu, bratanica koju će ubiti pred očima njenog oca ljubazno je pozdravljala svog ujaka koji im je kad ustreba uvek bio pri ruci.

Za to vreme usrdni brat, dever i ujak je u svojoj izopačenoj glavi pleo oko njih mrežu brutalnog i krvoločnog zločina koji će uskoro uslediti.

Zločini poput ovakvog u kom je likvidirana cela porodica, ili onog u kom su žrtve mlevene u mašini za meso, uz na to dodato necivilizovano, primitivno, bahato i nepristojno okruženje rijalitija u kom živimo, svedoče o patologiji društva koje zahteva hitnu socijalnu reanimaciju i pravnu i moralnu detoksikaciju, pre svega kroz školski sistem, ali i kroz sve druge institucije i službe prevencije.

Kad su takvi teški zločini u pitanju, u javnosti se može čuti i poneki uzdah i žal za smrtnom kaznom koja je u Evropi ukinuta pre više decenija, ali se i dalje legalno primenjuje u 56 država sveta.

Kao čoveku pravne vokacije, u veku demokratije i ljudskih prava kad je smrtna kazna prezrena i proterana, takvo razmišljanje ljudi mi je sasvim razumljivo, ma koliko ne bilo „in“.

Sve se više pokazuje da po svojim metodama izvršenja, svirepošću i brutalnošću, savremeni zločin nadrasta ljudska prava, pa se čak i izruguje s njima, zbog čega je, primera radi, Ministarstvo pravde pravde Poljske, ponukano bestijalnim silovanjem i ubistvom u Italiji mlade Poljakinje pred očima njenog partnera 2017. godine, zatražilo vraćanje smrtne kazne.

Iz viktimološkog ugla, pokazuje se da razmah ljudskih prava i odsustvo kapitalne kazne pogoduje samo zločincima, a malo ili nimalo žrtvi krivičnog dela, jer već sama činjenica da „ubica živi“ i to u sve boljim i konformnijim uslovima, a da „žrtve nema“ jer je mrtva i sahranjena, govori o ogromnoj diskrepanci njihovih ljudskih prava.

Zato, na nekom referendumu o smrtnoj kazni građani bi se, pouzdano, izjasnili za njeno vraćanje u pravni sistem.

Jer, od smrtne kazne treba da strahuju najteži kriminalci, a građani se osećaju mnogo smirenije kad znaju da je neki teški zločinac potpuno eliminisan iz njihove sredine i da nema bojazni da se kroz sistem pomilovanja i uslovnog otpusta ponovo vrati među njih.

Jer „bratski zločin“ o kom je ovde reč nije samo problem porodice i malog mesta u kom se desio.

On je naneo nepopravljivu štetu celom društvu koje zauvek ostaje istraumirano tim zlodelom i pitanjem „zar među nama ima i takvih monstruma“, državi jer izvršioci zločina jesu ili su bili u državnoj službi, što znači da nisu dovoljno pomno mentalno provereni prilikom prijema u službu, kao i malom mestu gde je zločin izvršen, čiji će žitelji dugo nositi stigmu nezapamćenog zločina koji se zapatio između njihovih kuća i bliskih rođaka, sa zaključkom koji nije svojstven toploj i solidarnoj balkanskoj duši: „Kad voziš noću, nemoj stati ni bratu, ni susedu a kamoli nekom trećem.“

Autor je advokat