Bravo bojkotaši, pobedili ste

Kao što je poznato, pobeda se sastoji iz toga što Vučić i njegovi imaju više nego dvotrećinsku većinu u Narodnoj skupštini Srbije, što mogu da rade šta hoće, jer je parlament idejno-politički homogen, što ne može da promeni ni kritika Dačića da je zanemario srpske nacionalne interese kada je govorio o albanskim žrtvama.

Takav parlament u kome je 188 SNSovskih poslanika i tridesetak SPSovskih, a i ostali su tu negde, to je rezultat koji je čestitan građanima od lidera bojkota.

Tome treba dodati potpunu dominaciju SNSa u skoro svim lokalnim sredinama, računajući i Šabac koji bi sigurno bio opozicioni da bojkot nije pripomogao vučićevcima. Zaista, ima razloga da se to ne zaboravi jer izborni rezultati su zajednička zasluga Vučića i njegovih i bojkotaša i njihovih.

Bojkot je omogućio da se ponovi situacija iz vremena prvih izbora posle obnavljanja višestranačja, kada je Milošević imao dvotrećinsku većinu.

Pobeda je time značajnija, vratili smo se trideset godina unazad u 1990, valjda da možemo da krenemo ispočetka. Ovakav epilog nazvati pobedom, rezon je vredan upisivanja u jezičke enciklopedije, kao objašnjenje za pojam – nesuvislost.

Znali su bojkotaši da će baš to da se desi. Znali su da predvide da ako se navuče roletna, onda će biti mračnije.

Navukli su je i dokazali da su u pravu. Kada opozicija ne ide na izbore, nema je u parlamentu, kakav genijalni zaključak! A možda su znali još nešto, što javnost nije mogla da zna.

Prema njihovim izjavama, ali ne po onome što su rekli, nego šta iz toga proizilazi, mogao bi da se iskonstruiše mozaik po kome Evropa podržava Vučića jer on treba da reši problem Kosova, ali je delu opozicije neko nezvanično natuknuo da je Vučić za to dobio godinu i po i sada je celokupna prognoza tačna.

No, pustimo pretpostavke. I dalje se bojkot-zavesom zaklanjaju pravi razlozi neizlaska na izbore onog dela opozicije koji se, bez dovoljno razloga suviše prisutan u javnosti, smatra dominantnim.

Već je odavno jasno da je žalopojka o nedemokratskim i nefer uslovima, samo magla koja zaklanja suštinu, jer iako je tačno da uslovi nisu bili demokratski i pošteni, poznato je da su uvek bili takvi, a rezultati povremeno drugačiji.

Izbore su bojkotovali oni koji su znali da ne mogu da pobede i koji nisu hteli da budu akteri rešavanja kosovskog pitanja. Ovim razlozima može da se doda još jedan: jezgru zagovornika bojkota dobro je i u ovakvoj Srbiji.

Od onoga što nemaju, treba im samo vlast. Otužno je zlurado likovanje zbog onih koji su se bez dovoljno novca, slabe infrastrukture i uprkos uslovima i bojkotu usudili da izađu na megdan Vučićevoj izbornoj paravojski, a nisu postigli uspeh.

Vratili smo se u permanentnu predizbornu atmosferu, strasti se ponovo podgrevaju, a uz njih i po neka iluzija, obmana i već dokazana pogrešna ideja.

Najavljuje se bojkot ili pobuna, formulišu se novi-stari zahtevi za slobodne medije, izmenu izbornog zakona i stvarno novi i dobar predlog za odvajanje gradskih od parlamentarnih i predsedničkih izbora i ponavljanje lokalnih.

Nema sumnje, sve što je traženo do sada, treba zahtevati i dalje, da bi se došlo do korektnih uslova i ravnopravnije izborne utakmice. Ne sme se, međutim, zaboraviti da sve što se zahteva, očekuje se od Aleksandra Vučića, a pomoć Evropske unije je taman toliko neizvesna koliko je bila i pred ovogodišnje izbore.

Nevolja je u tome što i u sadašnjim glasnim razmišljanjima o sledećim izborima, jedva probija racionalna i jedina logična misao da na izbore treba ići svim snagama, bez obzira na uslove, a da opozicija koja ne može i ne mora da se ujedini, može i mora bar o jednom pitanju da se dogovori, a to je zajednička kontrola na svakom izbornom mestu, što je ozbiljan posao, ali i neophodan uslov.

Ima, na sreću, ozbiljnih i tačnih podsećanja koliko je kada opozicija imala glasova u Beogradu, čime se dokazuje opozicioni potencijal glavnog grada koji nikako ne sme da se zanemari.

Ako se u Beogradu postigne rezultat koji je moguć i ako se opozicija dogovori o jednom, svima ili većini prihvatljivom kandidatu za predsednika, to može da bude početak promena, kojima, odmah zatim, treba udahnuti pravi sadržaj.

Ako se i dalje nudi bojkot i ako se ovo što sada imamo smatra pobedom, onda će posle još par takvih pobeda Srbija definitivno utonuti u dugotrajni mrak, oslobođena svakog pritiska i stresnog razmišljanja o izborima, demokratiji, koalicijama i ostalim tricama, a njene nade za bolju budućnost grejaće samo, zamrznuti konflikt.

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma