„Evropa nije samo geografski pojam, to je sistem vrednosti i pravila koje želimo da prihvatimo i primenimo. Srbija demokratije pobedila je mafijašku Srbiju koja je ostavila krvavi trag, onu u kojoj je ubijen njen premijer, u kojoj su ubijani politički protivnici i novinari, a državne pljačke bile svakodnevica… Demokratska evropska Srbija, Srbija budućnosti neće tolerisati kriminal“, zavetovala se ministarka pravde Snežana Malović na međunarodnoj konferenciji ministara pravde i policije u Beogradu krajem septembra ove godine.
Preključe je u trećem stepenu, posle šest godina, okončan sudski proces „Ubistvo premijera dr Zorana Đinđića“. Pravda je simbolično stigla u Srbiju.
Kada je Zoran Đindić inicirao formiranje posebnih institucija koje će se baviti optuženjima i suditi učiniocima najtežih krivičnih dela organizovanog kriminala i ratnih zločina, nije znao da će ga upravo ta, crna ruka kriminala, zaustaviti u koraku koji je Srbiju uporno vodio napred, ka Evropi, ka boljem životu, ka sistemu vrednosti koji se u Evropi primenjuje. Đinđić se distancirao od svega što je propagiralo Srbiju prošlosti, mračnu i umornu, iscrpljenu i socijalno posrnulu, svestan da generacije koje dolaze ne smeju da plaćaju račun koji su napravili njihovi preci. Znao je da će moderno, čestito i efikasno pravosuđe biti ključni činilac na putu razračunavanja sa kriminalnom prošlošću.
Bio sam prisutan kada je predsednik Srbije, tada ministar odbrane Boris Tadić, predao tadašnjem ministru pravde Vladanu Batiću simbolični instrument obračuna sa organizovanim kriminalom i ratnim zločinima – ključeve zgrade „Specijalnog suda“. Danas je ona brend Srbije u svetu. Prepoznatljiva i stamena, kao i sudije i tužioci koji u njoj rade, svedok je pravosudnih okršaja koji su se odvijali u sudnicama, ali i van njih.
Proces „Ubistvo premijera“ dobio je svoj epilog u sudnici broj 1 „Specijalnog suda“ zahvaljujući hrabrosti i umešnosti sudija Nate Mesarović i veća kojem je predsedavala.
Pamtimo slučaj „Ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića“, kada je veće sudije Dragoljuba Albijanića u briljantno vođenom postupku, dosledno braneći zakone i pravdu, razobličilo organizovani kriminal, njihove pravne zastupnike i medije koji su ih štitili. Ti ljudi su bili nosioci pionirskog poduhvata – uveli su standarde u pravosuđe dostojne najvećeg poštovanja. U sudnicama su se potom smenjivali procesi „Zemunski klan“, „Ovčara“, „Škorpioni“ koji su bili udarna vest na svim svetskim medijima…
Kroz Ustaničku ulicu prošli su i Radovan Karadžić – Dr Dabić, Stojan Župljanin – Branislav Vukadin, a sa njihovim lažnim identitetima i zločini devedestih koje su iznedrile Srebrenicu, Zvornik, Sarajevo… Mržnja koja je tada gorela, nažalost i danas tinja, a na zgarištima sukoba izranjali su novokomponovani bogataši-kapitalci sposobni da za samo jedno veče u kockarnicama dobiju ili izgube na stotine hiljada tadašnjih prosečnih plata u Srbiji. „Talog“ je postao elita i njihov dug današnja demokratska Srbija vraća kroz brojna nerešena ekonomska i politička pitanja.
Iza ratova na području bivše Jugoslavije ostalo je 130.000 žrtava, nebrojena ubistava i atentati. Istorija Specijalnog suda beleži nove žrtve. Dva svedoka ubijena su u slučaju Đinđić, hapšeni su, i usled nepravde koja im je naneta, umirali tužioci, zatvarani su najbliži rođaci sudija. „Samoubistva“ u zatvorima bila su neretka pojava, a na adrese sudija i tužilaca iz Ustaničke 29. svakodnevno su stizale pretnje, ruže upozorenja, poruke, pritisci… Jedina njihova odbrana bili su zakon i znanje.
Zgradu „Specijalnog suda“ posetili su svetski pravnički autoriteti, političari, ambasadori – predstavnici pedesetak vlada, kao i stotine sudija, tužilaca i studenata iz Srbije i mnogih drugih zemalja. Kao rezultat takvog, modernog i profesionalnog, efikasnog i nezavisnog rada, u izveštajima Saveta Evrope, Evropskog parlamenta, Evropske komisije, OEBS-a, Stejt Dipartmenta i drugih respektabilnih međunarodnih subjekata, upravo ove institucije su izdvojene kao dokaz primene najviših pravosudnih standarda.
Istorija pravosuđa počela je da se piše 1804. u Kličevcu kod Valjeva, kada je osnovan prvi sud u Srbiji. Novu istoriju srpskog pravosuđa svojim istragama, presudama i optužnicama pisali su i pišu sudije Nata Mesarović, Radmila Dragičević Dičić, Dragoljub Albijanić, Milimir Lukić, Maja Kovačević, Biljana Sinanović, Vučko Mirčić, Aleksandar Vujičić, Dragomir Lazarević, Vladimir Vukčević, Miljko Radisavljević, Jovan Prijić, Milan Radovanović i njihove kolege iz Ustaničke ulice.
Potrebno je da javnost zna i pamti imena ovih ljudi. Od samog početka bili su garant i branioci istine i zakona, ukidani i omalovažavani od pojedinih političara koji su komentarisali prvostepene presude, koji su pili viski sa prvosumnjičenima za ubistvo premijera i uz pretklon poštovanja i izvinjenje slali ih u zatvor. Na isto mesto gde su ljudima od integriteta poput Milana Obradovića, u izmišljenim postupcima pokušavali da unište ime, dostojanstvo i karijeru.
Posle šest godina rada izrečeno je 2.986 godina zatvora za optužene za organizovani kriminal i ratne zločine. Demokratska evropska Srbija osudila je kriminal na tri milenijuma zatvora.
Autor je portparol Tužilaštva za ratne zločine
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
