Brijunska Srbija

Nataša B. Odalović Nešto se stvarno dogodilo. Nesvakidašnje. Nešto značajno. Neočekivano. Nešto dobro. Za neke, a za neke možda loše, al’ nema više vraćke. I jedni i drugi doprineli su da se to dogodilo. Taknuto-maknuto. Ko ne zna o čemu je reč, nek ide u Poreč.
Šalim se. Brioni su centar ove dve vesti. Prve, o tome da stvarno ne postoje više dve Srbije, samo jedna – brijunska. I druga vest, o tome da je tiho i neopažno, ali neopozivo i definitivno ukinuta svaka mogućnost lustracije i pre nego što je ikad zaživela. Lustratori i lustrir-objekti zaigrali su investiciono (umesto kozaračko) kolo. Obe vesti su tačne a ja se ne šalim, već vam samo prenosim verno i objavljujem sa istim ubeđenjem kojim je Anđeo iz „Apokalipse“ objavio da vremena više neće biti!! Jedinstvena nelustrirana Srbija (JNS) rođena je protekle nedelje na Brijunima. Prvom nezvaničnom, spontanom (da li?! Lično ne verujem u historijski spontanitet) plenumu, kao njeni utemeljivači i pobornici prisustvovali su: Rade Šerbedžija, američki glumac jugoslovenskog porekla, pacifista; Fahreta Jahić, alias Lepa Brena, američka državljanka, jugoslovenskog porekla; Nenad Čanak, američki glumac i zabavljač jugoslovenskog porekla, hteo da veša julovski kadar po banderama; Boba Živojinović ex-teniski as, ex-super dasa, danas biznismen i suprug Fahrete Jahić, takođe američki državljanin jugoslovenskog porekla, Željko Mitrović američki san na javi, jugoslovenskog porekla, bivši JUL kadar, ne odriče se tog doba; Branislav Leka Lečić veliki srpski mrsni pravoslavni glumac, jugoslovenskog porekla, te Ivo Pukanić glodur i vlasnik hrvatskog „Nacionala“, svojedobno poznat po duhanskoj aferi(m).
Pre nego vam otkrijem šta je ova, šarolikija od korpe uskršnjega Zeke vesela družina radila na Brijunima, priznajem da ovaj tekst hoće da ovoj priči doda još jedan tok. Važan. Taj tok je novostečeno brijunsko pravo na javno promovisanje „koji koga vole“, bez zazora i ograda. Brijunima se u zube ne gleda, jedva čekam da predstava dođe u Bgd. Umesto zlobnih primedbi uzurpiram tek brijunsko pravo da bez dogmatskih ideoloških zabrana proisteklih iz podele na dve Srbije, i ja promovišem bar svoje najdraže pisce iz detinjstva. I nemoj da mi neko ospori ovo novostečeno brijunsko pravo. Ako su brijunske letnje igre nevine, krasne i na ponos, onda je ceo svet novorođenče, a novorođenčetu su dečji pesnici potrebni za rast i razvoj koštane srži, bar koliko i medijsko pokroviteljstvo vlasnika PINK predstavi „Pijana noć 1918“. I meni je to ok. Samo ako se poštuje reciprocitet. Novce ne tražim. Pustite me da pevam pesnike na miru.
Elem, „Glas Istre“ javlja: „Jedna od najpoznatijih pop-pjevačica sa ex-jugoslavenskih prostora, Lepa Brena na luksuznoj jahti sa suprugom Bobom Živojinovićem i djecom doplovila je na Brijune. Društvo im prave i vlasnik srbijanske televizije Pink i jedan od tamošnjih najbogatijih ljudi, Željko Mitrović sa obitelji (i jahtom, prim. aut.), a sa njima je i naš proslavljeni tenisač, danas poduzetnik Bruno Orešar“, etc. „Glas Istre“ dalje navodi kako je domaćin, istarski župan Ivan Jakovčić (bez jahte, prim aut.) za „šaroliko društvo“ priredio „intimnu večeru te kulinarski dvoboj, u kom su kuhače i pregače ukrstili“ svi pomenuti s početka teksta. Čanak je, to se sećam, skuhao nekakvu živuljku u čokoladi, a to je svima bilo slano. Čudno, slana čokolada u šećer-kuma-Čanka! Šta su ostali pravili, nisam upamtila. A i nevažno je. Oni su svi skupa tu i da bi gledali predstavu Lenke Udovički „Pijana noć 1918“ pozorišta Ulysses, osnovao ga R. Šerbedžija, dok je medijski pokrovitelj predstave Željko Mitrović Pink. U međuvremenu se ludo zabavljaju, mala grupica prijatelja: Grand, Ulysses, Pinkili, Nacional, i tako, per aspera ad astra, i natrag. Što priliči Jupiteru, sasvim priliči i volu. Pa dosta diskriminacije bogatuna. Nije svaki bogatun – tat. Nije svaki tat brijunski svat. Šah-mat. Dole rat!
I, baš bez ikakve konstrukcije, brijunaši, tako na okupu, odmah su me asocirali na davno zaboravljene stihove dečjeg pesnika: „Šta je ono što ih spaja, ko Engleze šolja čaja, ko Francuze čaša vina, Talijane mandolina“? Dinkić nije bio sa njima, a falio je, dočim je Cecin izostanak bio očekivan. Dinkić im je sadašnji prijatelj, a Ceca bivša (što ne znači, ne i buduća) prijateljica. Pesnik, takođe, nije cvećka. I on ima prošlost, a sadašnjost mu je intrigantna. Voli vlast, jednom je priznao. To nije opravdanje, ali brijunskim ugovorom to je dozvoljeno. Uostalom, ja pesnika sada s punim pravom odvajam od stvarnosti. „U Lisabonu na balkonu, pegavi dečak jede bombonu“. Ti stihovi su bili i ostali moja mantra, ili dnevna doza nirvane od kada znam za sebe. Stihove je napisao taj Pesnik. Pre toliko godina, predvidevši brijunski AVNOJ napisao je: „Ima nešto što u nama ima, što nas drži u istome vencu. Ima nešto isto u ljudima, ima neke Bosne u Slovencu“. Kako je s „brijunašima“ tako i s Pesnikom. Ko bi znao koji vrag i zašto ga s kim na javi spaja. Tja.