Brisanje odgovornosti 1Foto: Freeimages/cierpki

Joška Fišer neposredno nakon rata na Kosovu izjavio je da dijalog između Srba i Albanaca treba da bude zasnovan na istini.

Odnos međunarodne zajednice prema „dijalogu“ i problemima novonastalih država u procesu demokratizacije se bitno promenio. Suočavanje sa prošlošću je bila pretpostavka i neodvojiv deo demokratske tranzicije, pomirenja i normalizacije odnosa između postkonfliktnih društava.

Stav međunarodne zajednice bio je jasan – suočavanje sa prošlošću uslov je saradnje, međunarodne pomoći i demokratizacije postjugoslovenskih društava. Zahtevi za procesuiranjem odgovornih za rat i ratne zločine, isporučivanjem haških optuženika, otvaranjem vojne i bezbednosne arhive, javnim kazivanjem istine i reformom institucija. Tokom 24 godine rada Haški tribunal prikupio je obilje dokaza, dokumenta, svedočenja žrtava i utvrdio individualnu krivičnu odgovornost visokopozicioniranih pojedinaca – ne svih. Dakle, Haški tribunal je u velikoj meri doprineo utvrđivanju istine o zločinima na prostoru bivše Jugoslavije tokom 90-ih.

Odnos prema Haškom tribunalu nije se bitno promenio, bio i ostao „poslednja rupa na svirali“, zajednički neprijatelj i međunarodna zavera. Negiranje, relativizacija i potiskivanje istine srazmerno je raslo sa brojem presuda i utvrđenih činjenica. Kad je međunarodna zajednica okončala pritisak i odustala od suočavanja sa prošlošću, usledila je poslednja faza – odbacivanje istine i zaborav. Potvrda da istina ne igra više važnu ulogu u procesu demokratizacije i pomirenja jeste Briselski sporazum. „Sveobuhvatna normalizacija“ podrazumeva sve osim suočavanja sa prošlošću.

Neposredno nakon rata „normalizacija“ i dijalog podrazumevali su istinu kao važnu komponentu u procesu pomirenja i demokratske tranzicije. Kasnije je istina istisnuta, misleći da će ekonomska integracija dovesti do bezbednosne i političke normalizacije, ipak, takva politika doživela je poraz.

Razlog za eliminaciju istine treba tražiti i u međunarodnim okolnostima, ekonomskoj i političkoj krizi koja je zadesila Evropu. Evropski projekat doveden je u pitanje, nagomilavanje problema uslovilo je Evropsku uniju da što pre reši probleme na Balkanu. U potrazi za takvim rešenjem, Evropska unija je shvatila da istina koči „normalizaciju“ i produbljuje sukobe. Ukoliko nastavi da se rukovodi takvom politikom neće postići ,,stabilnost“. Tranziciona pravda nije efikasan način rešavanja problema. U takvoj situaciji, na jednoj strani našli su se efikasnost i ,,stabilnost“, a na drugoj istina i odgovornost. Istina je istisnuta iz pregovora – dijaloga u ime višeg političkog cilja – stabilnosti.

Tranziciona pravda provlači se kroz izveštaje Evropske komisije o napretku Srbije, ali više kao forma nego kao prioritet. Čitav asortiman mehanizama tranzicione pravde sveden je na jedan institucionalni mehanizam – utvrđivanje individualne krivične odgovornosti. U tom pogledu, u Srbiji već četiri godine nema optužnice za zločine nad Albancima, a efikasnost procesuiranja odgovornih najbolje pokazuje slučaj „Ćuška“, koji traje već nekoliko godina bez sudskog epiloga. Na Kosovu UMNIK, kasnije EULEX i domaći sudovi nisu postigli nikakve rezultate u pogledu procesuiranja odgovornih. Nakon neuspeha, Evropska unija i SAD odlučile su da formiraju hibridni Specijalni sud za Kosovo sa sedištem u Hagu koji bi trebalo da ispita sumnje u zločine počinjene nad srpskim i civilima drugih nacionalnosti tokom i posle rata na Kosovu. Specijalni sud postoji više od godinu dana, ali nema nikakvih rezultata.

Evropska unija, sa jedne strane formira Specijalni sud koji bi trebalo da procesuira odgovorne za ratne zločine, a sa druge strane tretira političku elitu Kosova kao legitimne sagovornike u procesu „normalizacije“. Politička elita koja je u kontinuitetu opstruisala mogućnost suđenja i utvrđivanja istine o zločinima. Aktuelni predsednik Srbije, protagonista 90-ih i čovek Miloševićevog režima tokom oružanog sukoba na Kosovu, takođe je legitimni sagovornik „sveobuhvatne normalizacije“.

Politika Evropske unije koja podrazumeva ,“normalizaciju“ odnosa u savezu sa ratnom elitom 90-ih može postići jedino „Pravno obavezujući sporazum o normalizaciji „oružanog“ ili „negativnog mira“. Projekti o etničkom razgraničenju, tenzije u BiH i vladavina ratne elite upravo su posledica eliminacije istine i odgovornosti. Žrtvovanje istine zarad privremene ,,stabilnosti“ ugroziće Evropu i dovesti do još većih problema. Smislena društvena promena i izgradnja demokratije nemoguća je bez suočavanja sa nasleđem iz prošlosti.

„Sveobuhvatnu normalizaciju“ ratova 90-ih sprovodila je ista politička elita, kao i danas, u savezu. Kako je moguće da isti ljudi i dalje rade na „normalizaciji“? Odgovornost za to ne snosi isključivo Evropa, već, pre svega, unutrašnji politički i društveni akteri. Izmeštanje odgovornosti izvan granica ima za cilj aboliranje unutrašnjih aktera i brisanje odgovornosti kao kategorije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari