Brisel na steroidima

Sa druge strane, Amerikanci rade tiho i brzo, rešavaju probleme u hodu, umeju da slušaju one sa kojima rade. Šta se desilo sa nekadašnjim Amerikancima i nekadašnjim Evropljanima, kao da su zamenili uloge?

Dijalog Beograda i Prištine samo što nije obnovljen. Oni kojih se taj dijalog tiče – Srbi i Albanci za njega su spremni.

Paradoksalno je, međutim, da sa treće strane pregovaračkog stola, one za koju smo naučili da „pruža dobre usluge“ vlada prilična konfuzija. Ovu novu nepoznatu „iks“ u, inače komplikovanu, kosovsku jednačinu nisu uneli, začudo, ni Srbi ni Albanci. Uneli su je Evropljani.

Agresivni evropski pristup dijalogu Beograda i Prištine, kojem svedočimo poslednjih nedelja, rezultat je njihovog tumačenja da su ovi pregovori u jednom momentu zastali i da je sada trenutak da budu obnovljeni.

Reč „obnovljeni“ je od ogromne važnosti za razumevanje sadašnje pozicije EU prema dijalogu Beograda i Prištine. EU, naime, smatra da se u dijalogu dogodio zastoj, pauza, zamrzavanje, a nikako prekid, završetak, pa i kolaps procesa, koji se pod njenom kapom odvijao još od 2013. godine.

Iz nekog razloga, Evropljani smatraju da je proces u vezi sa Kosovom isključivo njihova baština i da isključivo od njih zavisi da li će, kada i u kom smeru biti nastavljen. To su jasno demonstrirali proteklih dana, najpre šefovi francuske i nemačke diplomatije, a potom i administrativci iz Evropske komisije.

„Dijalog Beograda i Prištine vodi EU“, ne želi da ostavlja dilemu Peter Stano, portparol Visokog predstavnika EU oko toga ko je glavni šef dijaloga o Kosovu.

Ne treba mu zameriti na odlučnosti, jer on samo nastavlja na talasu samouverenosti francuskog i nemačkog ministra Ledrijana i Masa, koji su nedavno, prilično trijumfalno konstatovali da je krajnje vreme za nastavak dijaloga, jer – virus je prošao, a na dužnost izaslanika EU za pitanje Kosova stupio je Miroslav Lajčak.

Ovakvu egocentričnost, koja se graniči sa brutalnom arogancijom, nismo mogli da vidimo čak ni od Amerikanaca u danima kada je njihova diplomatija zavrtala i ruke i uši širom, ratom zahvaćenog, Balkana 90-ih godina.

U Briselu očigledno teško prihvataju realnost da je dijalog kojem su posredovali godinama okončan, onog trenutka kada ga je na njihove oči minirala vlada u Prištini uvođenjem taksi na robu iz Srbije.

Dakle – okončan, a ne „pauziran“, „zamrznut“ i spreman za „obnavljanje“. Sami su odlučujuće doprineli da sav višegodišnji napor bude protraćen, jer su skoro dve godine ne samo tolerisali takse Ramuša Haradinaja, već su ga aktivno kuražili da od njih ne odustane.

Francuska i Nemačka, čiji ministri ovih dana pokazuju žurbu za povratak za pregovarački sto, bile su lideri u ohrabrivanju Prištine da ne odustane od taksi.

Dakle, otkuda Briselu ideja da dijalog treba da bude „obnovljen“, a ne pokrenut iznova? I otkuda mu ideja da je čitava stvar stajala „u zamrzivaču“, čekajući godinu i po da se obave izbori za evropske institucije i podele funkcije?

Da li su zaista ozbiljni kada ne vide da je za vreme njihovog odsustva iz procesa, razgovor nastavio da teče, ali uz učešće drugog „pružaoca dobrih usluga“.

Sjedinjene Države već duže su jedini aktivni međunarodni faktor koji se bavi rešavanjem kosovskog pitanja. I to rade bez ikakve drame, bez pompe, mimo velikih i blještavih (briselskih) dvorana… Sjedinjene Države rade partnerski sa Beogradom i Prištinom i teže sklapanju kompromisa, koji će na dugi rok rešiti najkomplikovaniji balkanski problem.

Ovog puta žele da doprinesu rešenju koje će doći „odozdo“ – od Srba i Albanaca, a ne iz Vašingtona kao do sada, očigledno svesni da takav dosadašnji manir nije bio uspešan. A da s tim zaista misle ozbiljno ne treba boljeg dokaza od hitre promene vlade u Prištini, čim je zapretila da će minirati pregovore sa Beogradom.

Evropljani, sa druge strane, svojom novom ofanzivnošću, kao da žele da ponove greške, koje SAD sada žele da izbegnu.

Šta nego nametanje već pripremljenog rešenja znači uverenost Evropljana da ishod dijaloga može biti samo tzv. sveobuhvatni sporazum, koji će u krajnjem ishodu dovesti do obostranog priznanja?

Čemu onda bilo kakav dijalog i pregovori? Šta ako Srbi i Albanci imaju drugačiju ideju za kraj? Ideju koja će se razlikovati od plana koji ima EU? U Briselu na to odlučno kažu – onda nećete imati evropsku perspektivu.

I tu dolazimo do omiljene briselske „šargarepe“, zvane – evropska perspektiva. I do pitanja – da li ona zaista postoji i ako postoji, da li je jestiva posle 17 godina otkako je prvi put pomenuta u Solunu 2003.

Za poštovanje je samouverenost novajlija u Briselu, kao i njihovih šefova u Berlinu i Parizu po kojoj su ubeđeni da će se i u Beogradu i u Prištini zalediti ako im kažete da im je evropska perspektiva ugrožena.

Za divljenje je njihovo uverenje da je postavljanje Lajčaka baš onaj trenutak na koji se čekalo dve godine pa da se dijalog „obnovi“.

Za respekt je njihova ubeđenost da su oni jedini vlasnici tapije na rešavanje kosovskog pitanja, pa makar u tom poslu proveli sedam godina, od čega najmanje dve ništa ne radeći.

A tek je fascinantna njihova (Lajčak) sigurnost da je postizanje rešenja pitanje meseci, a ne godina. Slovak, inače, tek treba do kraja meseca da dođe u Beograd i u Prištinu na prve razgovore, da ne kažemo – upoznavanje, ali i pored toga zna da će posao biti gotov za nekoliko meseci!?

Ova „olako prognozirana brzina“ može da ima smisla jedino ako žele da obave posao kako bi na miru otišli na kolektivni avgustovski odmor, što je jedna od tradicija kojoj su u Briselu neobično privrženi.

Pregovori se mogu voditi i biti uspešni samo ako nečije posredništvo prihvate strane koje pregovaraju, nikako obrnuto.

Posrednik, doduše, može biti i nametnut, najčešće silom, ali onda ne govorimo o dijalogu i pregovorima, već o ultimatumima. I u Beogradu i u Prištini već duže prihvataju posredničku ulogu SAD, ne zato što su ucenjeni ili primorani, već zato što su u najvećoj svetskoj sili dobili partnera, koji pokazuje volju i energiju da ih dovede do rešenja koje će im obostrano biti prihvatljivo. I ne prete, zauzvrat, ukidanjem nekakve „američke perspektive“.

Ako bilo čime prete, onda je to mogućnost da se povuku iz procesa i postanu nezainteresovani za budućnost Balkana, a to bi i za jednu i za drugu stranu bio istinski košmar. Šta god o tome mislili u Briselu.

Autor je pisac knjige „Dva lica globalizacije – istina i obmane“