Briselski proces i društvo

Građani sada putuju i komuniciraju slobodnije nego pre samo par godina. Kosovo će uskoro dobiti međunarodni telefonski pozivni broj. Neke od prepreka slobodi trgovine u okviru CEFTA su ublažene ili ukinute. Pitanje svojinskih prava bi se moglo na kraju pokazati kao najsloženije, mada je dobro što su ona uopšte stavljena na dnevni red. Takođe, grade se institucije koje treba da zaštite prava manjina, poput Zajednice srpskih opština na Kosovu. Po najosetljivijem pitanju, koje s pravom budi jake emocije na obe strane, pitanju nestalih, ima pomaka, mada i nedopustivog oklevanja.

Iznad svega važno je da proces pomirenja zadobija legitimitet. Građanski i politički aktivisti koji ga zagovaraju, kao i izabrani političari koji na tome rade, makar trapavo a nekad i neiskreno, ipak su sve ređe proglašavani „izdajnicima“ ili „stranim plaćenicima“. Odnosi između dve zemlje (ili zajednice, kako se to razumeva u zvaničnoj Srbiji) su na putu normalizacije. Polako izranja rešenje slično onom koje je svojevremeno omogućilo mirnu koegzistenciju dve Nemačke. Međutim, potrebno je mnogo više. Mnoga otvorena pitanja tek treba rešavati. Uporedo, dve vlade i dva društva treba maksimalno da iskoriste nove mogućnosti za saradnju privrednih subjekata, organizacija civilnog društva i građana otvorene već postignutim sporazumima. Potrebno je i bolje saobraćajno povezivanje.

Ovaj proces mora da znači prestanak gledanja na suseda kao neprijatelja. Treba da vodi što otvorenijim granicama, zaštiti i integraciji manjina i procvatu ekonomske, saobraćajne, kulturne i druge saradnje. Danas je iskorišćen samo mali deo mogućnosti. Političke elite treba da napuštaju praksu da jedno javno govore, najčešće izražavajući dobre namere u vezi s pomirenjem, a drugo rade kod kuće kad donose i sprovode konkretne politike, ili čak govore, npr. kada se obraćaju užem krugu saradnika. Tretman suseda i odnosa s njima u prošlosti u nastavnim planovima, kao i u diskursu mnogih medija, treba menjati i u Srbiji i na Kosovu. Najvažnije je da se što pre napusti shvatanje briselskih razgovora kao „igre nultog zbira“ u kojoj dobitak jedne nužno znači gubitak za drugu stranu. Potrebno je „integrativno rešavanje konflikta“, gde obe strane istovremeno dobijaju i gde su neretko dobici svake od njih tim veći što je više „ustupaka“ dala.

Naročito je u Srbiji potrebno drugačije razumevanje prošlosti. Ratni zločini moraju biti nazivani pravim imenom i brže dobijati sudski epilog. Najvažnije je da se spreče u budućnosti, stvaranjem modernog evropskog političkog i bezbednosnog sistema u kome će biti skoro nemoguće da se ikad ponove jer će sektor bezbednosti biti pod strogom civilnom demokratskom kontrolom.

Mitove iz prošlosti treba prepustiti istoriji književnosti. Oni ne treba da utiču na današnju politiku. Nije u interesu Srbije da želi ili da radi na tome da Kosovo bude neuspešno. Uzgred, slično važi i za BiH. Ta normalnost podrazumeva i punopravno uključivanje celog regiona u EU i u NATO. Pre ili kasnije će podrazumevati i međusobno priznanje svih zemalja regiona kao nezavisnih i jednako uvažavanih političkih subjekata. Stoga, Srbija treba da menja svoje zastarele ustavne odredbe o Kosovu i otvori mogućnost da ga jednoga dana prizna. U međuvremenu ne treba sprečavati pristupanje Kosova međunarodnim organizacijama.

EU treba da uvaži dosad postignute i buduće pomake u srpsko-kosovskom dijalogu i odmah povuče poteze daljeg otvaranja prema dvema zemljama. Treba otvoriti prva pregovaračka poglavlja u pristupnim pregovorima sa Srbijom. Uvesti bezvizni režim za građane Kosova. Zemlje EU koje još nisu priznale Kosovo treba to da učine. Kao što je evropska ideja nekada pomirila Francuze i Nemce, Šveđane i Dance, ili Austrijance i Italijane, izgleda da ona u našem vremenu vodi Srbiju i Kosovo, kao i Srbe i kosovske Albance, na put pomirenja. Usred brojnih problema s kojima se EU danas suočava neki mali koraci u dobrom pravcu ne smeju ostati nezapaženi. Ovaj osetljivi proces treba nastaviti i ohrabrivati. Dijalog treba da se širi i da ne obuhvata samo vlade već sve veće delove društva.

Autor je član Političkog saveta LDP