Vlast očigledno utiče na neke ljude. A na gospodina Cvijana – očigledno. Žao mi je što je gospodin Cvijan, u intervjuu objavljenom u Vašem dnevnom listu, „zaboravio“ da ukaže na čitav niz činjenica, a neke od njih se odnose i na mene lično. Reći ću samo – nije me pogodilo. I nije to razlog ovog obraćanja. Ja nisam nikome dužan, a najmanje nekoj stranci ili ljudima koji me okružuju, za razliku od gospodina Cvijana.
Ono što mi je žao jeste činjenica da ovo nije prvi predlog zakona koji je u Srbiji „navodno“ usklađen sa visokim standardima demokratskog društva, a da to zapravo nije. Konkretno, u vezi sa Zakonom o tajnim podacima odgovorno tvrdim da ograničenja koja se u pogledu tajnih podataka odnose na Poverenika za slobodan pristup informacijama i zaštitu podataka o ličnosti i Zaštitnika građana nisu u skladu sa međunarodnim standardima i uporednopravnim iskustvom što je i bio razlog moje pismene ostavke koju sam još u martu mesecu dao upravo g. Cvijanu kao predsedniku radne grupe.
Što se tiče profesionalnog iskustva, izneću samo nekoliko (za ovu priču) bitnih podataka o sebi. Još 2002. godine bio sam koautor knjige „Ombudsman“ koju je objavio YUCOM, a koja sadrži uporednopravno iskustvo u vezi sa ovom institucijom u 32 zemlje sveta. Slično je i sa slobodnim pristupom informacijama, ali takođe i sa sistemom zaštite podataka o ličnosti i tajnim podacima, koje predstavljaju tri neraskidivo povezane oblasti. O ovim temama sam, između ostalog, pisao i u knjizi koju je u januaru 2009. godine objavio YUCOM pod nazivom: „Pristup informacijama, zaštita podataka o ličnosti i tajni podaci“. Takođe sam bio član radne grupe Centra za unapređivanje pravnih studija koja je izradila Predlog zakona o tajnim podacima u septembru 2007. godine, i koji je podržala Koalicija nevladinih organizacija za pristup informacijama, a zatim i više od 30.000 građana Srbije.
Centar za unapređenje pravnih studija je, već krajem iste godine, organizovao u Medija centru u Beogradu javnu raspravu povodom, u tom momentu, Modela zakona o tajnim podacima, a na samoj javnoj raspravi nije bilo posebnih komentara koji su prisutni učesnici uputili članovima radne grupe. Na istoj konferenciji sam predstavio deo Modela zakona, zajedno sa profesorom dr Vladimirom Vodinelićem. Jednostavno, tako se to radi u nevladinom sektoru. Nažalost, toga se nije „setio“ gospodin Cvijan kada je izradio Nacrt „svog“ zakona pa ga je brže-bolje uputio Vladi na potvrdu, a ona u Narodnu skupštinu.
Gospodin Cvijan je, nažalost, u intervjuu „zaboravio“ da obavesti javnost o nekoliko činjenica.
Prva je da su tri radna sastanka tokom februara meseca bila posvećena isključivo pitanju ograničenja nadležnosti Poverenika i Zaštitnika građana na moje lično insistiranje, nakon čega sam i najavio ostavku. Na predlog gospodina Cvijana, koordinatora radne grupe, organizovan je, u martu mesecu, i sastanak užeg dela radne grupe (koju je, između ostalih, predstavljao i gospodin Cvijan), sa Zaštitnikom građana i Poverenikom, kome sam takođe lično prisustvovao. Gospodinu Cvijanu tada su detaljno predočeni i obrazloženi međunarodni dokumenti i uporedni modeli kao i razlozi usled čega su ograničenja navedena u tadašnjoj verziji nedovršenog zakona – neprihvatljiva sa stanovišta demokratskih standarda.
Drugo, nakon ovog sastanka, došao sam na sledeći sastanak radne grupe i gospodinu Cvijanu uručio moju pismenu i neopozivu ostavku (znači, ostavku svakako nisam dao „iznenada“).
Treće, tada me je gospodin Cvijan, pred svim drugim članovima radne grupe (ko to želi da potvrdi, neka potvrdi, a ko ne želi meni lično nije bitno) zamolio da o ostavci ne obaveštavam javnost (čitaj novinare), kako bi radna grupa završila Prvu verziju Nacrta zakona. Taj navodni nacrt, po rečima Cvijana, trebalo je da bude predstavljen na javnoj raspravi. A na javnu raspravu trebalo je da budu pozvani novinari i stručna javnost.
Četvrto, u momentu kada sam napustio radnu grupu, prva radna verzija Zakona nije ni bila završena, tako da ranije i nisam mogao da govorim o celovitom sistemu, pa se jednostavno nije imalo o čemu ni diskutovati.
Na kraju, skrećem pažnju javnosti i da nisam jedini član radne grupe koji je dao ostavku.
Kasnije me je, početkom leta malo (ali ne i previše) iznenadila vest da je Vlada Srbije usvojila Predlog zakona o tajnim podacima i uputila ga u skupštinsku proceduru. Naravno, bez prethodne javne rasprave. Uostalom, i nisam „bezgranično“ verovao gospodinu Cvijanu da će svoje obećanje ispuniti.
Naravno da gospodin Cvijan sada nas „čika“. Pa gospodine Cvijan, u svakom normalnom svetu, javnu raspravu o zvaničnom nacrtu (a ne o predlogu zakona jer su tada izmene moguće samo putem amandmana u Narodnoj skupštini) organizuje ministarstvo koje je nacrt i izradilo, a ne Dejan Milenković!
A na javnoj raspravi „na crtu“ izlazi predsednik i članovi radne grupe. Ali, Vi, izgleda da to ne znate… Ma naravno da znate! Samo, Vi niste hteli da tamo neka „stručna“ javnost (koja Vam je već prethodno ukazala na probleme) „prčka“ po Vašem „demokratskom i usklađenom“ Zakonu o tajnim podacima. Zato umesto da zamenjujete teze, pokažite malo hrabrosti i priznajte javnosti da Vi niste smeli „da izađete na crtu“! A svoje lične brljotine i frustracije ne prebacujte na nekog drugog, jer to u lošem kontekstu govori samo o Vama lično.
Autor je član Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), i docent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
