Brlog iz kog se pljuje na zvezde

Kamen temeljac za izgradnju zgrade na Trgu Nikole Pašića, gde je nekada bio Dom Narodne skupštine, položen je 27. avgusta 1907. godine u prisustvu kralja Petra Prvog Karađorđevića.

U temelje zdanja tom prilikom ugrađena je povelja sa imenima kralja, mitropolita i glavnog arhitekte Jovana Ilkića.

Ovo zdanje je svečano otvoreno 19. oktobra 1936. godine, kada su okončani radovi skoro 30 godina posle polaganja kamena temeljca, a već sutradan u njemu je održana i prva sednica novog saziva.

Od tada do juna 2020. tu je bila Narodna skupština, mesto koje je zabeležilo brojne značajne događaje i odluke koje su oblikovale našu noviju istoriju.

Od 21. juna 2020. godine i dana održavanja lažnih izbora na mestu nekadašnje Skupštine nalazi se brlog gde se u moru gliba i kala neki koji samo u Srbiji mogu da se nazovu poslanicima valjaju u tom svom prirodnom okruženju, ružeći i srozavajući ovo zdanje u kaljugu iz koje su izmileli.

Poznato je da su se Srbi kao i mnogi drugi narodi kroz istoriju lečili u banjama mažući se lekovitim blatom.

Nelečeni pacijenti koji su okupirali Narodnu skupštinu, pretvarajući je u brlog, davno su odustali od svake terapije, iako su se dobrano namazali tim blatom koje su opoganili i natopili sopstvenom pljuvačkom i radikalskom vonjem.

Sada tom smesom pokušavaju da gađaju svakog ko i malo pokušava da digne glavu iz ovog mora očaja i čemera iskajući slobodu i pravdu.

Gledam i slušam raspojasanu naprednu bulumentu, dobro uhlebljenu na budžetu i nesposobnu da donese i jedan jedini zakon, kako iz tog brloga arlauče i grokće na najumnije ljude naše države, kako reži i kidiše na one koji su ovu zemlju vukli napred, izvlačeći je iz blata u koji su je glibonje sa strašću predano gurale, cementirajući Srbiju na civilizacijskom dnu.

Naružiti Srbiju, pokazati je kao zemlju primitivnih divljaka, pljunuti na sve vrednosti, baciti pod noge ljudsko dostojanstvo, oskrnaviti znamenja pod kojim su stradali milioni u borbi za slobodu i nezavisnost, glavni je posao ovih prostaka koji oni sa predanom strašću i voljom obavljaju bez bilo kakve prisile.

Te jedinke bez ikakvih obeležja ljudskosti, uvalivši u brlog svoje kaljave i alave zadnjice koje ih zaboleše za državu i narod, tek sada mogu da iskažu svu svoju moralnu rugobu i raskošni talenat zla.

Dok se nesrećni građani izloženi pošastima epidemije virusa SARS COVID 19 prepušteni sami sebima, uveravaju da nam je spas u imunitetu krda, krdo u Skupštini se na vreme zaodenulo imunitetom.

I to poslaničkim.

Pa pljuje, bljuje i pogani gde stigne, šireći oko sebe smrad svog moralnog brloga koji uvek prati zadah smrti.

Aleksandar Vučić kao vođa i ideolog ovog čopora ponovo se dokopao vlasti.

Kad god je Vučić na vlasti u Srbiji, crnina postaje naša narodna nošnja a kapele i groblja su jedini „privredni subjekti“ gde se otvaraju radna mesta, gde se radi u tri smene.

Slušajući najrazličitije onomatopejsko oglašavanje iz brloga, svaki normalan čovek mora da se zapita može li sitan korov nadvisiti stoletne hrastove u čijoj seni kad upeknu vrućine i taj korov nalazi spas.

Može li korov zakloniti nebo slobode razgranatoj krošnji što stremi u plave visine.

Da li iko primećuje sitan korov koji i najmanji lahor povija do zemlje, kraj veličanstvenog debla kome ni olujni vetar ne može da naudi.

U zemlji Srbiji u kojoj se korov uredno đubri i zaliva, taj korov može toliko nabujati da predstavlja opasnost i po šumu stoletnih hrastova, mada je ta šuma i onako već dobrano proređena.

Naročito ako se korov domogne sekire, testere i skupštinske govornice.

Kuka i motika u rukama besnog i gnevnog naroda željnog slobode i pravde su najbolji pesticid za ovu nabujalu pošast.

Ovom brlogu koji je u stvari drugi naziv za plaćeni glavni odbor Srpske napredne stranke o trošku građana Srbije, istekao je rok upotrebe još pre nego li su u korita i valove sipane pomije.

Kao i svaka roba kojoj istekne rok trajanja, naš brlog toliko zaudara da je normalnom čoveku nemoguće da to gleda, a kamoli da sluša i diše isti vazduh sa jedinkama koje se pred kamerama valjaju, rčkaju i riju po smesi pogani i blata, ne bi li iskopali još jedan komad kala koje će baciti u lice svakog slobodoljubivog čoveka koji iskreno voli Srbiju.

Nesrećna bića iz ovog brloga nisu ni svesna svoje zlehude sudbine koja prati robu za jednokratnu upotrebu.

Kad Aleksandar Vučić, predvodnik tog čopora i krda, zaključi da su mu ove jedinke poslužile svrsi i da su mu sada balast oko nogu koji ga sprečava da skoči do novih pozicija vlasti, ove moralne invalide i nakaze proglasiće kompletnim idiotima i jednostavno otpisati.

Tačnije povući vodu u vodokotliću, puštajući jedinke da se snađu kako znaju i umeju.

Voda iz Topčiderskog rukavca je miomirisni parfem spram vonja koji šire pljuvači na zvezde iz ovog brloga.

Iskrivljenih vratova, ozverenih lica i iskeženih zuba, sa pljuvačnim žlezdama na gotovs, jedinke iz našeg brloga zagledane su u tamu ponoćnog neba nad Srbijom, vrebajući žrtvu.

Po mogućstvu neku sjajnu zvezdu koja se usudila da sija u našem mraku.

Samo nema te tame koja može prigušiti sjaj zvezda.

Naprotiv, zvezde tek u mrklom mraku zasijaju u svoj svojoj lepoti.

Što je mrak gušći, to je njihov treptavi neugasli sjaj veličanstveniji.

Pljuvači na zvezde vazda su spremni da upogane sjaj i pljunu i na najsitniju iskru koja razgoni mrak, a kamoli na sjajnu zvezdu.

Iz svog brloga, zagledani u nedostižan zvezdani svod, pljuvači na zvezde horski pljuju ka svakoj čestici svetla koja zasija u našoj tami.

Dok im se sopstvena pljuvačka vraća u iskežena lica i sliva niz opoganjene i blatom umazane brnjice, naše jedinke uživaju u svojoj moći i spoznaji da su eto konačno pljunuli i na zvezde.

A zvezde ko zvezde.

Sijaju i traju. I najavljuju svitanje novog dana.

Neki čudni maratonci trče ne počasni, već poslednji krug svojih karijera, šepureći se pred kamerama javnog servisa koji mi plaćamo.

Uskoro će trčanje zameniti šetnja.

Takođe u krug.

U Zabeli. Pa kad ih zatvorski čuvari pitaju, Jedinka broj taj i taj, šta to zaudara ovde, neka se sete Seke Sablić, legendarnih Maratonaca i jedne od čuvenih replika Zorana Radmilovića iz tog kultnog filma:

„Blato, Bili. Ilovača. Al šta mogu. Ni ja je ne volim. Al takav je bio posao!“

A spram posla biće im i plata!

Autor je član DS