Brod plovi za Šangaj

Dvoje u braku „ne dele postelju“, ali su „prinuđeni da pred svetom prikazuju idiličan i uzoran bračni život“, a da „ispod te malograđanske sreće ‘vladaju’ netrpeljivost, ljubav, jake emocije i suzbijene strasti jedne razmažene Beograđanke i ambicioznog advokata iz provincije“.

Čitajući taj kratki opis u Vikipediji shvatih da se te tra-la-la note nisu frojdovski utisnule u moju glavu napunjenu pričama o Šangajskoj listi zbog puke asocijacije preko jednog toponima, već zbog nečega što je dublje. Neuspeli brak između nauke i politike u Srbiji sada bi da se popravi investiranjem u privid uspešnosti, umesto u ono čemu svaki brak služi. A to je, valjda, ta neka postelja koja bi trebalo da podari neki porod državi i narodu.

Počelo je tako što su se duhovi uznemirili na vest da je Univerzitet u Beogradu (UB) za dve godine „pao na listi za 200 mesta“. Odgovorni su brzo našli razlog. Ostali smo bez doprinosa jedine dvojice visokocitiranih autora, Stojana Radenovića i njegovog saradnika Zorana Kadelburga.

Drugi je ispao iz liste 100 najcitiranijih u svetu, dok je prvi „potpisao za Saudijsku Arabiju“. Broj visokocitiranih autora kao jedno od merila učestvuje čak sa 20% (!?) u rangiranju, pa svako može lako da se uveri da je dijagnoza tačna. Pritom se niko nije zapitao kako to da se Radenović tretira kao inostrani istraživač kada su svih njegovih sedam radova koji se trenutno vode kao visokocitirani objavljeni pod afilijacijom Mašinski fakultet UB.

To pitanje je Ministarstvo nauke trebalo da postavi Šangajskom univerzitetu kao i izdavaču liste visokocitiranih (Clarivate), kad već s obe te organizacije ima stalnu saradnju. Niko se, takođe, nije zapitao zašto gubitak najcitiranijih autora nije u prethodnom periodu nadoknađen učinkom na nekoj drugoj stavci za rangiranje. Niti je uočio da će UB uskoro, već 2021. godine, skoro izvesno izgubiti bodove na stavci broj radova u Nature i Science, koja takođe nosi 20% poena.

Ministar nauke je reagovao brzinom svetlosti. Smesta je izdvojio 12 imena potencijalnih reprezentativaca. Predsednik države je sa istorijske posete Njujorku, u nedoba, pozvao zaprepašćenog Radenovića u kabinet. Već koliko sutra, to se i dogodilo, da bi nam predsednik saopštio da se Radenović o državnom trošku „vraća kući“. Prisutnom ministru finansija je pred kamerama zatražio da se formira „posebna budžetska linija za Šangajsku listu“.

Nije rečeno, ali sve liči na to da se uvodi model koji Radenović naziva „1 na 1“ odnosno „a rad, a keš, smesta, na šalteru“. Šira javnost to ne zna, ali model nagrađivanja objavljivanja u vrhunskim časopisima (WoS, „SCI lista“) u Srbiji postoji već više od decenije, s tim da nagrada ima oblik sticanja uslova za izbor u zvanja i druge benefite, što je sasvim legitimno i produktivno. Praksa se ipak pokazala manjkavom, jer nije bila praćena nekim vidom kontrole.

Taj nedostatak doveo nas je i dotle da su nam istraživači masovno objavljivali u lažnim SCI časopisima, često i plagijate. Registrovani su i slučajevi falsifikata i manipulativne razmene citata. Broj SCI radova rastao nam je spram drugih država po visokoj stopi, ali njihov kvalitet, meren citiranošću, sistematski je zaostajao.

I sada, uz obrazloženje da se mora zaustaviti pad UB na Šangajskoj listi, neko bi da uvede sistem novčanog nagrađivanja radova. Kako kada objavljivanje ne garantuje citiranost? Ili će se nagrađivati citati? Ili će se samo isplaćivati transferi „za povratak kući“. Uvid u WoS podatke pokazuju da su šanse, ma ko da su reprezentativci, sasvim neizvesne. Pritom se za njih, kao i za sve ostale, praktično otvara sezona lova na citate.

A to podrazumeva veliki rizik od neopravdanog autocitiranja, doniranje autorstava uz obavezu da se citiraju drugi radovi „donatora“, cirkularno citiranje, lažne recenzije, itd.

Iskustva o monetarnoj podršci objavljivanju postoje i dovoljna su za predviđanje. Ako su naknade velike, kao u Kini, imaćemo zloupotrebe koje će završiti masovnim opozivima radova. To se u slučaju Kine događa uprkos drastičnom kažnjavanju počinilaca.

Onaj ko se služi hormonima rasta, anabolicima i glukokortikoidima mora da ima agenciju za antidoping. U nauci to je nezavisna agencija za integritet, koju kod nas niko ni ne pominje. Ako se, pak, autori nagrađuju malima sumama, kao u Turskoj, i kakve je u nas očekivati, izostaće efekti, tako bar istraživanja pokazuju. Ni jedan ni drugi model podsticanja se unutar evropskog naučnog prostora ne smatra legitimnim, a neformalno čak posmatra s prezirom.

Šta nam se to događa? Dve osobe, jedna je predsednik države, druga autor sa šampionskim brojem citata ali bez ijednog za rad o naučnim strategijama i politikama, na javnoj sceni, uživo, koncipiraju jedan model „gađanja“ kriterijuma na rang-listi univerziteta. Jednoj od mnogih i svakako ne najuglednijoj (a nama najdražoj samo zato što na njoj najbolje stojimo), u nameri da taj model ugrade u jednu od nacionalnih politika.

Na delu je tzv. personalizacija politike. Poznato je da je ta doktrina uspešna kada je reč o pridobijanju birača. Primeri Trampa i Vučića to ubedljivo potvrđuju. Protesti da oni u tom pogledu preteruju (overpersonalization) neće ništa promeniti, preterivanje niko nije ozakonio. Ali, postoje zakoni i propisi koji će biti narušeni ad hoc eksperimentima kakav je monetiranje radova i citata. I zato je samo pitanje da li će naučna zajednica Srbije smoći snage da na odlučan način, izbegavajući svaku politikantsku histeriju, odbaci ovu inicijativu kao štetnu. Taj brod neće stići u Šangaj, a sve i da stigne neće uploviti u neku evropsku luku. Ako to ne zna ambiciozni advokat, razmažena Beograđanka bi toga morala biti svesna.

Autor je univerzitetski profesor u penziji i predsednik Centra za evaluaciju u obrazovanju i nauci