Broj izborne zveri

I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili čelima njihovima.
Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ili ime zvijeri, ili broj imena njezina.
Ovdje je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zvijeri: jer je broj čovijekov i broj njezin šest stotina i šezdeset i šest.“

Novi zavet, Otkrivenje Jovanovovo, glava 13
(prevod Vuk Stef. Karadžić)

Po izveštaju Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave (stečajni upravnik Aleksandar Martinović) broj birača na teritoriji Beograda – tj, uvek volim da istaknem, na teritoriji na čijem jednom delu je i Beograd, jer, Obrenovac, Mladenovac, Lazarevac… – u odnosu na prethodni presek je uvećan za 666 duša. Nakon kratkog pogleda na rezultate poslednjeg popisa, pak, te malo primene matematičkog znanja koje se stiče u nižim razredima osnovne škole, dolazi se do realnog stanja stvari po kojem bi iz biračkog spiska valjalo ukloniti najmanje 230.000 živih, mrtvih i metafizičkih osoba.

Kako se to odražava na stanje stvari na konkretnim biračkim mestima? Nakon prvog kriznog trenutka koji se odvija prilikom ranojutarnje podele zaduženja, sati do ranog popodneva obično prolaze radno i nezanimljivo. Tako je bilo i u Surčinu 17. decembra prošle godine, a onda se biračko mesto neminovno ispraznilo.

Naime, otprilike u vreme ručka gužva se proređuje pa neki kontrolori, poput mene, napuštaju glasačko mesto kako bi otišli da glasaju na svojim, često udaljenim opštinama. Neki drugi moraju da popune obavezno opoziciono mesto u ekipi koja omogućava starima i nepokretnima da glasaju od kuće. Na glasačkom mestu ostaje tek dovoljno kontrolora da bi se proces nastavio, što znači da opozicione stranke u tom periodu nemaju dovoljno ljudstva za osmatranje događaja ispred glasačkog mesta.

Tada Vladajuća kriminalna grupa pokreće svoju mašinu, te mi je kontrolor Nade kada sam se vratio sa glasanja na Starom Gradu rekao da je, dok je bio sam i zauzet pomeranjem lenjira i zaokruživanjem brojeva u izvodu iz biračkog spiska, „jedan tip dovodio babe“. Da li su to bile „babe“ iz Surčina, sigurni glasovi koji vole svog Vođicu i prodaju se za malo ukazane pažnje? Lepo je, makar na pola sata, imati šofera, otvaranje vrata, osećaj bitnosti u tužnim životima što se bliže kraju. Ili su „babe“ bile iz Male Krsne, dovezene kombijem pa peške praćene od skrovišta do vrata glasačkog mesta zato što, osim što ne mogu da pojme ružnoću koju čine za „dve crvene“, ne znaju ni gde se tačno nalaze.

U zapisnik nismo uneli ništa, jer kako u zvanični dokument upisati da je „jedan tip dovodio babe“? Umesto toga, od 11 uveče do 2 ujutru, u zgradi opštine sam čuvao na taj način popunjenu vreću sa glasovima, okružen desetinama surčinskih SNS-ovaca zadovoljnih zbog uspešno obavljenog zadatka. Čemu uopšte čuvanje kada je zločin odavno isplaniran i na dan izbora tek izveden? Vredi li bilo čega osećaj da taj džak glasova, navodno najveća vrednost demokratije, zapravo nije bitniji od džaka šuta koji se krišom odlaže pored kontejnera? Ima li celo to poniženje svrhu?

U mom slučaju, radilo se o pokeraškom „čipu“, o nadi da se početni čin mora obaviti kako bi neko, negde, na dan izbora razotkrio dubinsku prevaru, što će zatim pokrenuti uspavani društveni mehanizam i pomeriti nas par koraka, sve do tačke iza okuke tunela od koje se nazire svetlost.

Pet meseci kasnije, svi smo omanuli, a pogotovo politički činioci, za šta se moramo vratiti u pradavnu prošlost maja 2023. godine. Opozicija, naime, nije „preuzela proteste“ provocirane majskim tragedijama, već ih je pokrenula, postavila komplikovanu listu zahteva, pa onda nije znala šta da radi sa i za njih – možda pogotovo za njih – abnormalnom brojnošću užasnutih i besnih ljudi na ulicama.

Ključni trenutak se dogodio, logično, kada se, krajem maja, nešto ključno moralo preduzeti. Umesto da rizikuju vrištanje režimskih tabloida o nekakvom majdanu, pozovu ljude da zauzmu nekoliko saobraćajnih čvorišta u centru grada i da se odatle ne miču dok vlast ili ustukne ili pošalje svoje pretorijanske odrede, šta se desilo? Poveli su, još jednom, masu preko Gazele, pa prema Brankovom mostu.

Onda su krenuli u rikverc jer „nas ima previše za Brankov most“, da bi se iznova zabili ispod novobeogradskog nadvožnjaka. Jedan broj ljudi je samoinicijativno rešio da pokuša da tu prenoći, a pojedini opozicionari ostali da im prave društvo. Očekivani razlaz je usledio par sati kasnije, i to je, efektivno, bio kraj tog i svih budućih protesta.

Odluka da se prenoći na ulici je rizična i fatalistička, jer to je Rubikon koji kada se pređe više nema povratka. Pri tome, valja sačuvati i dosadni, štreberski razum. Kako izvesti dovoljni broj nestranačkih ljudi u pet sati ujutru? Može li se napraviti satnica po kojoj oni sa početnim slovom prezimena od A do V sede na raskrsnicama od ponoći do 3 ujutru, pa ih u sledećoj smeni preuzimaju slova G, D i Đ? Ako se setimo gorepomenutog mudro tempiranog „dovođenja baba“, zaključićemo da je upravo strateško planiranje ključ uspeha.

Da li bi ljudi sarađivali, budući da se u ovom slučaju radi o slobodnomislećim bićima, a ne robovskoj partijskoj vojsci? Pamtim jedan davni protest i ideju (ili komandu?) da se znakovi i ograde sa iz kriminalnih pobuda razrovanog Trga republike prenesu ispred Gradske skupštine. Svi su bili istinski zadovoljni tih petnaestak minuta, zato što ljudi vole da obave smislen zadatak. Ako je još i zabavan, sreći nema kraja.

Pokretači protesta to nisu razumeli, pa su nastavili mimoilaženje sa svojim biračima i potencijalnim uličnim saborcima prvo najavljujući revitalizaciju protesta nakon letnjeg mrcvarenja, pa na kraju zahtevajući od Vladajuće kriminalne grupe vanredne izbore. Radomir Lazović iz ZLF-a bio je zadužen da pokuša da predstavi tu ideju, mentalnom gimnastikom zvanom „Ako vlast ne želi da ispuni zahteve protesta, onda ćemo to uraditi mi“. „Vrtimo se u krug kao idioti“, rekoh tada u privatnom razgovoru, a tako se osećala i većina očajnog građanstva.

Ali prihvatili smo da izađemo na te po svim parametrima pogrešne izbore, pa da vidimo šta će da se dogodi. Desila se otvorena i prvi put dokazana krađa, ali kada se odnosite prema svojim glasačima onako kako je to činila srpska opozicija, ne možete biti iznenađeni što vam na prvi protest nakon takvih izbora izađe par procenata onih koji su za vas dan ranije glasali.

Ovogodišnja dešavanja, od februara do aprila, mirisala su na dobro da bi se katastrofalno raspala iz više razloga, a suštinski zato što ceo poduhvat nije podignut na zdravim temeljima. No, to su oni, političari. Šta je sa nama, i zašto smo ili nezainteresovani, osim da odšetamo do glasačkog mesta i ubacimo listić u kutiju, ili zainteresovani na pogrešan način?

Šta sam ja lično radio pre mesec i po dana, dok je Vladajuća kriminalna grupa već imala osmišljen redosled koraka, počevši odugovlačenje predizbornih „pregovora“ da bi ih doveli u cajtnot i prepustili opoziciji da samu sebe uništi? Ja sam, eto, pisao otvoreno pismo Ani Brnabić, pružajući zadovoljstvo sebi i svojim sličnomišljenicima. Svađao sam se, oko sa izborima nepovezanih stvari, sa apsolutnom prazninom, proizvedenom upravo da bi skretala pažnju i navodila na sebe besmisleni gnev. A koja je istovarena i pred opozicionare i uspešno obavila povereni joj zadatak. Porazilo nas je… to.

Mišljenja sam da je naredne, iznova pogrešne izbore trebalo prekriti širokom pobunom. Da li je nju bilo moguće iskazati velikim mitingom na dan njihovog održavanja, ili jednostavno ne raditi ništa, pustiti da se režim, za promenu, preigra? Sada je sve to bespredmetno, jer izbori će se desiti, bez obzira na stav ProGlasa, na podeljenost mišljenja u opoziciji, na, po meni, većinsko raspoloženje među opozicionim biračima. Ko je koga preglasao, da li je na vreme trebalo razmišljati o načinu na koji će se objasniti različitost vidova borbe u Beogradu i na lokalu… sve to više nisu teme za buduće delanje već za analizu prošlosti.

Ukoliko se iz svega ovoga može izvući bilo šta pozitivno, onda je to prilika da se i poslednji od trojice predstavnika stare opozicione garde – nakon što su to, pod prinudom, učinili Boris Tadić i Vuk Jeremić – povuče iz aktivnog bavljenja politikom.

Dok ovo pišem pokret „Kreni-Promeni“ najavljuje izlazak na izbore, što me podseća na situaciju kada vam pukne cev u kupatilu a vi – jer je sistemska popravka prljava, skupa, neprijatna – odlučite da je zaobiđete pronalaženjem alternativnih pravaca za odvod vode iz lavaboa ili mašine za veš. To će nekako raditi, dok ste svesni da svom potomku ili potomku ljudi kojima ćete prodati stan ostavljate obavezu da polupa pločice i reši stvar jednom zauvek. Glasajte ili nemojte da glasate, ali znajte da smo u jednom kratkom, prelepom trenutku držali malj u rukama.

Napomena: Tekst je napisan 24. aprila sa ciljem brzinskog postavljanja na sajt. Pošto je uredništvo smatralo da zaslužuje i štampanu pažnju, ipak je odložen do vikenda i nedeljnog dodatka, sposobnog da podnese malo veću količinu slovnih znakova. Pažnju je i dobio, a zatim su došli praznici i njima posledična konfuzija, te ga svetlosti interneta obasjavaju sa skoro dvonedeljnim zakašnjenjem. Delovalo je smisleno da ne bude osavremenjen u međuvremenu stečenim saznanjima. Jer, da li je od epohalnog značaja kako se zove novi ministar lokalne samouprave?

Autor je filmski kritičar Danasa