Proteklih nekoliko dana proveo sam službeno u Bostonu, SAD i stalno razmišljao: šta je to što kvalifikuje ovu zemlju kao jako uspešnu, najuspešniju, odnosno šta ih to razlikuje od nas, naglašeno neuspešnih u svemu, osim u zaglupljivanju i laganju svog naroda?
Zaključio sam da to nisu ljudi: velika većina Amerikanaca je slabo obrazovana, nesklona učenju i logičkom rasuđivanju – utisak koji nosim sa utakmice Seltiksa i Niksa je jako neprijatan: dreka, vika i talasi pljuvačke koji su se neprekidno širili od navijača koji su sedeli oko mene stalno prigovarajući sudijama. Pa šta je tajna? Odgonetka je stigla nakon promišljanja i uz internet članke koji su mi noćima stizali na mejl.
Pre svega to je karakter i ambicija. Tamo ih ne uče da su njihovi preci jeli zlatnim kašikama, ali čine sve da to rade njihovi potomci. Nama je važno iz čega su jeli Nemanjići, a glad i siromaštvo svoje dece smatramo usudom, sudbinom i osvetom Amerikanaca.
Amerikance uče da se svakoga dana moraju da bore za sebe, nas da slušamo Vučića i da mu verujemo, pa će on završiti sve umesto nas. Tamo je omiljena filmska fraza „ne pitaj šta Amerika može učiniti za tebe, već šta ti možeš učiniti za Ameriku“, kod nas insert iz Undergraunda „majmun ušao u tenak“…
Svesni svojih limita Amerikance uče da budu vaspitani – svi su veoma ljubazni i predusretljivi. U neformalnim susretima nikada vam neće reći „o, ala si ostario“ ili „o, ala si užuteo“ kao kod nas, nego će vas upozoriti da se pazite („take care“). Rasne ili polne provokacije i dvosmislenosti tamo se ne zabranjuju ali lascivnosti niko ne izgovara, obzirom da znaju da to društvo ne bi prihvatilo i cenilo. Naprotiv, bili bi procesuirani.
Zahvaljujući hrvatskom portalu Telegram odgledao sam video pod naslovom: „Ne znamo kako da to opišemo, ali Vučić se baš jako osramotio u Bruxellesu“, gde je visoka predstavnica EU Frederika Mogerini organizovala oproštajnu večeru za sve balkanske lidera, pa i Vučića i Tačija. Jasno se čuje kako Vučić dobacuje: „Hašime, Federika se najviše voli s tobom ljubiti.“ Dok su se ostali zgražavali nad ovim prostaklukom, Vučić je nastavio svoj „šou“: „Tači se pravi da ne razume srpski, a priča srpski ko…“.
Priznajem, ima nečega divljeg i nespretnog, nepristojnog čak u nastupu Donalda Trampa, ali čak ni on ne bi dozvolio sebi da dobacuje ko se sa kime voli da ljubi… Naš Broj jedan je odbacio svaku ideju o Srbiji kao zemlji pristojnih i pametnih ljudo.
On stalno širi nepristojnost, jer je to mulj u kojem se oseća izvanredno, poput grabljivice šarana koja ne podnosi bistru vodu već namerno ide na dno, u mulj gde lovi. Naravno o ovom „podvigu“ Vučića Pink ćuti, ćuti čak i Marić Milomir, koji je u svojim ljubavnim provokacijama i nestašniji od svog stalnog ćiriličnog gosta, pa u Parovima zagovara i felatio. Dok je u Americi pušenje zabranjeno i na utakmicama, kod nas se dešava i na televiziji sa nacionalnom frekvencijom.
Dok se Amerikanci boje siromaštva i upinju se svim silama da pobegnu sa dna, domaći Blic tvrdi 2. novembra da preko milion ljudi (dakle gotovo svaki peti stanovnik Srbije) „živi sa 350 evra mesečno, ili manje“, a Zavod za statistiku govori „da polovina radnika živi sa primanjima ispod 42.000 dinara“. Paradoksalno, ovaj srbijanski „proletarijat“ jeste jezgro Vučićevih glasača.
Dok se u Americi boje siromaštva, u Srbiji se boje Đilasa i da ne ostanu bez pušenja u Parovima.
Dobro uvežbani cirkuski ansambl (Mitrović, Marić, Krstić, Sarapa, Vuk Stanković, Anđelković, Vesić, Mali, Vulin i sila drugih klovnova…) daju narodu igara i sasvim malo hleba, baš kako je Juvenal onomad opisao. Srbima dovoljno. Oni boluju od 4 A (koje bi trebalo da stoje na ocilima srpskog grba umesto četiri S): apatija, amnezija i analni alpinizam.
Nama je savršeno svejedno što su nam deca gladna kada Vučićević S. Dragan (S od somnabulan) svaki treći dan najavljuje kataklizmu i početak Trećeg svetskog rata. Mi brinemo o komšijama i prošlosti, Amerikanci o sebi i budućnosti – u sistemu igre koji je pred nas postavila savremena civilizacija više nego dovoljno za ubedljivu pobedu Amerikanaca.
Svoje frustracije lečimo u tabloidima čiji glavni urednici (oni sa jutarnjih programa Pinka i Hepija) favorizuju pljuvanje do te mere da je jasno zašto raste tuberkuloza u Srbiji – pljuvačina na sve strane. Tako tvrde da je Metju Palmer zabio „nož u leđa Srbima“ s obzirom da o Kosovu nije hteo da razgovara sa Đurićem i Radojičićem…
Kada se dotičnom Palmeru doda i nepočinstvo insistiranja da Srbija uđe u EU tek kada prizna Kosovo, i to da za sve vreme nijednom nije viknuo „Aco Srbine“, ostaje da lebdi pitanje – a što ga Aca Srbin nije jednostavno isterao i zahvalio se na dosadašnjem angažmanu?
Odgovor je jasan – naš Broj jedan nije hrabar (najblaže rečeno), niti harizmatičan (eufemizam za dosadan), te mu je potreban dubler za scenu „Srbija gubi Kosovo“. Kako da objasni da svi popljuvani telefoni u koje mu se skandiralo, sve muke mlađahnog Đurića, višemesečna gostovanja Drecuna kod Sarape, stalna ratovanja Lazanskog i Vulina, ruski S od par stotina prikazivan po domaćim mitinzima za domaće potrebe… ipak nisu urodila plodom?
Kako je lično nepogrešiv, onda je jasno da su krivci Amerikanci. Zbog toga mu je Palmer potreban iako Vučića sistematski ponižava… Broj jedan odavno zagovara okrutnost prema nižima od sebe i poniznost prema onima iznad sebe. Ova društvena teorija, koju nije opisao čak ni Jirgen Habermas, ozbiljno se primila u Srbiji.
Jirgen Habermas je ključna razlika Vučića i pokojnog Đinđića na kojeg tako voli da liči… Đinđić je bio đak Habermasa a Vučić Vojislava Šešelja. Đinđić je imao i pameti i hrabrosti da kaže da smo „po svim merodavnim pokazateljima na poslednjem mestu u Evropi“, dok Lončar, Vulin i ostali mali Vučići tvrde da smo najbolji na svetu, samo nam je nepravda oduzela zlatne kašike.
Kada živite u društvu u kojem je Mića Megatrend Jovanović veće ime od Habermasovog, nije ni čudo što ministri „malo kradu“ a Mali „malo prepisuje“. Vučić poput Kaligule u Skupštinu uvodi Malog, dok stručna komisija i akademski etos tvrde da je „6% prepisivanja“ u stvari prihvatljivo.
Dok Amerikanci imaju holivudski san, Srbima je san da napakoste Amerikancima.
Stoga tvrdim da je pitanje izbora mnogo složenije pitanja od banalnog osvajanje vlasti. Opozicija, Univerzitet, SANU… moraju hitno da povedu odlučnu bitku za promenu nacionalnog karaktera – poslednji je tren.
Dixi et salvavi animam meam.
Bojkot ili ne, tako je malo značajno…
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
