Broz je bio vlasnik jedan odsto Jugoslavije

Domaći, njemu savremeni zvanični izvori o tome ili ne govore ili se do njih ne može doći redovnim istraživačkim putem iz razumljivih političkih razloga ali zato postoje arhivalije koje se nalaze u inostranstvu, tj. oni fondovi koji nisu bili pod cenzurom titoističke OZNA-e, tj. današnje BIA-e a iz kojih se mogu izvući kakvi-takvi podaci o mašin-bravarevoj ličnoj imovini kao državnog funkcionera.

Da napomenemo da se u Titoslaviji nisu popunjavale nikakve kartice o imovnom stanju državnih funkcionera, inače poreskih obveznika, niti je postojao ikakav zakon kojim se regulisao tzv. sukob javnog i privatnog interesa državnika i državnih službenika.

Uostalom, i da jesu postojale dotične kartice (kao i spomenuti zakon) sumnjamo da bi se mogle koristiti od strane istraživača kao relevantna arhivska građa što je nažalost slučaj i sa današnjim imovinskim karticama narodnik poslanika i državnih funkcionera.

Jedan od takvih arhivskih dokumenata iz inostranstva nam bar koliko-toliko može pomoći u odgovoru na pitanje koliko je bio bogat Josip Broz Tito.

Radi se o dokumentu iz sovjetskih (danas ruskih) arhiva iz godine 1950, dakle o dokumentu koji se odnosi samo na prvih pet godina nakon ustoličenja na vlasti nad čitavom Jugoslavijom, a Broz je nakon 1950. g. zemljom vladao sve do 1980. g., dakle još čitave tri decenije.

Iz ovog sovjetsko-ruskog dokumenta jasno proizilazi, jer je tako i eksplicitno i navedeno u samom dokumentu koji faktički predstavlja popis Brozove imovine, da je Tito te 1950. g. posedovao u privatnom vlasništvu 1% teritorije čitave Jugoslavije.

Dokument je otkucan na ruskom jeziku na pisaćoj mašini, jasno je čitljiv i poseduje sve propisane arhivske signaturske oznake.

U levom gornjem uglu ovog dokumenta rukom je upisana signatura broj 21 dok u desnom gornjem uglu stoji, takođe rukom upisana, signaturska oznaka broj 280.

Na dnu dokumenta je rukom upisana „1950 g.“ Dokument se čuva u današnjem Ruskom državnom arhivu u Moskvi (RGASPI, 496-277-21/1) i predstavlja izveštaj sovjetske obaveštajne službe sa prostora Jugoslavije svojoj centrali u Moskvi a glasi ovako:

„Tito poseduje ogromna bogatstva. Na raspolaganju ima 22 poseda:

Kraljevski dvorac na Dedinju Štj. tzv. „Beli Dvor“ otet od Karađorđevića, primedba V.B.S.Ć.

Raskošna vila u Rumunskoj ulici u Beogradu Šova ulica je nakon sukoba sa Informbiroom 1948. g. preimenovana u „Užičku“, primedba izdavača.

Celo ostrvo Brioni na Jadranskom moru s dvorcima, plažama, zverinjacima, flotilom, plovila za razonodu.

Nekoliko raskošnih vila na obali Jadranskog mora, na Brdu Škod Kranja, oteto od predratnih vlasnika, primedba V.B.S.Ć u Sloveniji, na Plitvicama u Hrvatskoj Šnacionalni park, primedba V.B.S.Ć.

Ogromno imanje s kućama za odmor i podzemnim vojnim bazama u Han Pijesku – pravo feudalno imanje.

Imanja u Belju, Iloku, Bačkoj.

Imanje u Zemunu.

Vinogradi i vinski podrumi u Vršcu.

Tito ima u posedu zemlju koja predstavlja 1% teritorije Jugoslavije – više od 250.000 hektara (pašnjaci, šume, vinogradi, plaže, imanja).“ Dokument je objavljen u: Pero Simić, Zvonimir Despot (urednici), Tito. Strogo poverljivo. Arhivski dokumenti, Službeni glasnik, Beograd, 2010, str. 208.

Da se po ovom dokumentu analitički osvrnemo sa nekoliko naših zapažanja.

Sam dokument od strane sovjetskih vlasti nije nigde i nikada objavljivan u javnosti vrlo verovatno stoga što bi imao kontraproduktivne političke efekte jer bi u tom slučaju kako naučna tako i šira javnost i u Jugoslaviji i u inostranstvu pre svega smatrala da je dokument nastao iz čisto propagandnih razloga, tj. da nije zasnovan na realnom stanju stvari.

U ovom slučaju, jajački „maršal“ i zagorski mašin-bravar bi veoma lako i vešto mogao da čitav dokument okrene u svoju korist pa bi tako sakupio dodatne poene u sukobu sa Moskvom.

Treba se potsetiti da je te 1950. g. u Moskvi na vlasti još uvek bio Gruzinac Staljin, koji nije raščistio sve račune sa svojim šegrtom Brozom a koji se samo godinu dana ranije spremao za vojnu intervenciju protiv njegove Titoslavije.

Iz gore navedenog, smatramo da je verodostojnost podataka koji se iznose u ovom dokumentu vrlo verovatno tačna s obzirom da je rađen za internu upotrebu.

Jedan od razloga zašto je Tito pretvorio Brione u ličnu baštinu nakon Rezolucije IB-a 28. juna 1948. g. je bio i „bežanijske“ prirode s obzirom da je skoro čitavo leto te 1948. g. proveo na ovom ostrvu koje mu je bilo sigurna i nedodirljiva baza za evakuaciju u Italiju u slučaju ulaska sovjetskih tenkova u Jugoslaviju iz Mađarske.

Nakon prestanka sovjetske opasnosti, Broz jednostavno nije imao srca da se odvoji od Briona pa ih je ubaštinio u svoju ličnu prćiju.

Brione je kao što znamo koristio i za smeštaj raznoraznih egzotičnih divljih zveri u lokalnom privatnom zoo-vrtu koje je kao (doživotno izabran) predsednik na poklon dobijao od raznoraznih egzotičnih predsednika Azije i Afrike od kojih su neki pripadali i kanibalističkoj gastronomskoj provenijenciji.

Ukoliko se primeni prost aritmetičko-matematički sistem vrednovanja potencijalne lične Brozove zaostavštine nakon amputacije noge u Ljubljani a zasnovan na formuli prezentovanoj u ovom izveštaju (za pet godina predsednikovanja 1% teritorije države) dolazimo do zaključka da je u najmanju ruku te 1980. g. zagorski metalac u ličnom vlasništvu mogao da poseduje čitavih 7% države.

Naravno, sa prolaskom vremena i bravarevim učvršćivanjem na vlasti i sami apetiti ovog zagorskog sirotana su se povećavali tako da je veoma verovatno da je cifra u procentima bila daleko veća.

Da „dobar zanat zlata vredi“ dokazao je Broz: ako je neko uspeo da dobro naplati svoje mašinbravarske ruke i zanatsku mašinbravarsku školu u Sisku, bio je to pre svega zagorski metalac, inače „najveći sin naših naroda i narodnosti“.

Autor je profesor univerziteta u Viljnusu, Litvanija