Brukanje pravde

Mišljenje je opširno, ali se svodi na dva ključna stava: 1) Deklaracija o nezavisnosti Kosova ne predstavlja povredu međunarodnog prava niti je protivna Rezoluciji 1244; 2) Pitanja u vezi sa pravom na samoopredeljenje, secesijom i drugim posledicama Deklaracije nisu razmatrana, jer izlaze iz okvira pitanja.

Sud je konstatovao da je pitanje bilo jasno postavljeno. Ako jeste, i odgovor je morao biti jasan. A nije. Svako pitanje ima svoju svrhu. Kad se ono razdvoji od svrhe, dobija se neupotrebljiv odgovor. Takav je i odgovor iz savetodavnog mišljenja, jer razdvaja uzroke i posledice Deklaracije od nje same. Ko odbije da raspravlja o pravu Srbije na teritorijalni integritet i pravu Albanaca sa Kosmeta na samoopredeljenje, nije u stanju ni da oceni da li je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Pošto tu vlada „zakon spojenih sudova“, pitanja o kojima sud nije raspravljao još kako su u okvirima punog značenja jednostrano proglašene nezavisnosti. Budući da ih je ignorisao, Sud je obezvredio i vlastiti stav prema Deklaraciji.

Sve ovo ukazuje da je u donošenju savetodavnog mišljenja izostao neophodan kompleksan pristup u oceni sporne deklaracije. „Umesto da sučeljava princip teritorijalnog integriteta, na čemu je insistirala Srbija, i princip prava na samoopredeljenje, na čemu su tokom spora insistirali Albanci, Sud je ta pitanja potpuno zaobišao i fokusirao se isključivo na tekst Deklaracije o proglašenju nezavisnosti“ (Tibor Varadi, Politika, 23. jul 2010). To je isto kao kad bi se pri utvrđivanju odgovornosti za krivično delo ubistva, sud bavio samo pucanjem ignorišući žrtvu koja je od tog pucanja stradala. Deklaracija o nezavisnosti „ubija“ državnost Srbije na Kosmetu, a Sud lako i veselo zaključuje da ga to ne zanima „jer izlazi iz okvira pitanja koje je postavila Generalna skupština UN“!

Sud je ispoljio pristrasnost i pri oceni Deklaracije sa stanovišta Rezolucije 1244. On njeno donošenje pripisuje „skupu ljudi“ a ne skupštini, odnosno privremenim institucijama Kosova, kako bi „dosta nategnuto“ ocenio da nije protivna pomenutoj rezoluciji (Vojin Dimitrijević, Politika, 24. jul 2010). Tom deklaracijom Sud stvara „negativan presedan da svaka etnička ili verska grupa može da proglasi otcepljenje“ (Radoslav Stojanović, Politika, 24. jul 2010), što može da bude i zlokobna najava novih deklaracija o nezavisnosti na raznim „skupovima ljudi“. Sud smatra da Rezolucija 1244 nije bila smetnja donošenju Deklaracije, iako se u njoj budući status Kosova vezuje za referendum, a ne za jednostrano otcepljenje (Radoslav Stojanović, Politika, 24. jul 2010).

Pa šta bi onda mogao biti razlog usvajanja ovakvog savetodavnog mišljenja? Odgovor na ovo pitanje daje Tomas Flajner, ugledni švajcarski profesor ustavnog prava: „Skoro sam siguran da je bilo političkih pritisaka, jer su argumenti izneseni u mišljenju Suda identični argumentaciji koju su SAD iznele pred sudijama u decembru“ (Blic, 24. jul 2010).

Ovaj odgovor prati konstatacija da je Međunarodni sud pravde „zbog svoje loše argumentacije potpuno izgubio legitimitet“. Loša argumentacija u judikatima obično je znak da je sudska vlast podlegla političkom interesu. Američki potpredsednik Bajden taj interes izražava kao „nepokolebljivu posvećenost SAD kosovskom suverenitetu i integritetu“ (Politika, 23. jul 2010).

Kao čovek sa više od četrdeset godina sudijskog staža od najnižeg do najvišeg suda u ovoj državi, moram da kažem da sam za sve vreme dok je predsednik Međunarodnog suda pravde čitao savetodavno mišljenje osećao profesionalni stid. Ako sam 1996. godine rekao da se Vrhovni sud Srbije (čiji sam sudija tada bio) obrukao što je svojom presudom doprineo krađi glasova na izborima, sada moram da kažem da se i Međunarodni sud pravde obrukao što je savetodavnim mišljenjem doprineo krađi Kosmeta iz državnog korpusa Srbije. Brukajući sebe obrukao je i međunarodnu pravdu.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union