Brutalni investitorski urbanizam

Nadležni ministar se, koliko znam, nije oglašavao, ali su njegovi saradnici iz ministarstava govorili o tome, kako su se poklopili određeni klimatski parametri kao što su dnevna i noćna temperatura, visok vazdušni pritisak, nedostatak vetra itd. dakle sve ono što ne zavisi od nas.

Pošto toplane nisu radile, gustina saobraćaja i ogromna količina štetnih gasova su označeni kao glavni „krivci“ koji zavise od nas.

Pošto ste mi još 19. septembra 2019. objavili  tekst u kome sam, između ostalog, govorio i o važnosti određenih parametara koji se moraju poštovati pri projektovanju i građenju objekata, izneo sam jedan od njih koji se tiče „Beograda na vodi“, a odnosio se na pogubnost ambicije investitora da tu izgradi dva miliona m2 stambenog i poslovnog prostora.

Sada je prilika da ustanovimo kako tu stoji sa parametrom koji govori o saobraćaju, a koji, kako vidimo, mnogo utiče i na zagađenost, ali i na život u gradu uopšte.

Do ruku su mi došle dve kratke studije.

Jednu je iznela komisija UN koja se bavi ekologijom i u tom izveštaju stoji da je čovečanstvo od početka tzv. industrijske ere, pa do prošle godine, potrošilo pola biliona (500 milijardi) tona fosilnih goriva, zbog čega je u atmosferu otišlo približno toliko m3 ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova.

Po njihovoj proceni, kad ta cifra dostigne jedan bilion (1.000 milijardi) m3, a to se, ako se nastavi sadašnjim tempom, kažu oni, može dogoditi već za 30 do 40 godina, na planeti će nastupiti katastrofa.

Drugi dokumenat je skraćena verzija studije građ. inženjera Branimira Ujdura iz Beograda, koji je radio u nekadašnjoj Direkciji za izgradnju grada Beograda i učestvovao u realizaciji mnogih velikih projekata,  a to su godine između sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka.

Pod naslovom „Razvoj urbanističke misli u Beogradu – od investitorskog urbanizma do brutalizma“.

Parafraziram ga, jer nemam dovoljno prostora.

Ukratko, on kaže da smo u tom periodu gradili 40 hiljada stanova godišnje, 13 hiljada useljavali i uvek imali oko 1.300 za raseljavanje.

Investitor je bila država, a stanovi su deljeni po „spisku“.

Taj period on naziva državnim urbanizmom.

Država je oduzimala privatne parcele, objedinjavala ih na nivou GUP-a i proglašavala za gradsko građevinsko zemljište.

Krajem dvadesetog veka, država vraća vlasnicima parcele kroz suinvestitorski odnos (član 81 Zakona o građenju), a kasnije investitorski, kada počinju da se probijaju svi zadati urbanistički parametri za 10 pa sve do 50 odsto od predviđene bruto građevinske površine.

Tako se ustalila mantra „Za moj novac gradim kako hoću“, čime se zbog velikog profita zagazilo u kriminal.

Pošto skupa infrastruktura zaostaje za izgradnjom grada, nastaje brutalni urbanizam, čiji smo svedoci posebno danas.

Primer za to je, kaže g. Ujdur, projekat „Beograd na vodi“, ili gradnja naselja za 50 hiljada stanovnika u Makišu, od koga polazi i prva linija predviđenog metroa.

Da ne ulazimo sada u druge nepovoljne parametre, ali se u „Beogradu na vodi“ nikako ne može izgraditi dva miliona, već samo jedan milion m2 i to upravo zbog saobraćaja.

Samo pet ili šest priključaka na saobraćajnu mrežu je limit i max. ulazni parametar.

Čak i u tom slučaju će u tzv. „vršnom času“ biti potreban 1,5 sat za izlazak iz te lokacije i isto toliko za ulazak u nju kad projekat bude završen.

Bez uvlačenja javnog saobraćaja poput metroa, a veliko je pitanje kada će on biti izgrađen, lokacija ne može da funkcioniše.

Trebalo je, kaže g. Ujdur, propisati još pre početka, maksimalističke parametre i svako probijanje kažnjavati drastičnim povećanjem cene naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta.

Ovako, kako stvari sada teku, uz sve češća maksimalna zagađenja vazduha, ali i onog parametra koji sam izneo prošli put, a tiče se ogromnog priliva stanovništva, Beograd će postati mesto nemoguće za život i rad svojih građana.

Dakle, umesto da sve naseljeniji Beograd gradi i poboljšava infrastrukturu, a tu spadaju svi objekti vodovoda i kanalizacije, fabrike pijaće vode, prečistači otpadnih voda, retanzije kanali, regulacije vodotokova obaloutvrde, ne bi se posle svake veće kiše izlivale septičke jame u naseljima preko Dunava, niti bi se, kao jesenas, širio strašan smrad iz Topčiderske reke.

Sadašnji gradski oci umesto ovoga, brutalnim urbanizmom probijaju sve dopuštene parametre, kako bi ostvarili profit, a grad polako tone u kolaps i trpi fatalne posledice, o kojima je često govorio i pisao moj profesor Nikola Dobrović za slučajeve kad se prekine kontinuitet donetih planova i zagazi u brutalni investitorski urbanizam.

Autor je arhitekta iz Beograda