Budimo građani iako smo Srbi

Pametnije je sumnjati nego se uljuljkivati zabludama. Samo naša vlast ne sumnja nikada i ni u šta i to je čini jedinstvenom u svetu. Vlast koja kritiku smatra destruktivnom i nepotrebnom a ne poželjnom aktivnošću građana, osuđena je na neuspeh. Ne može se Broj jedan ljutiti na bilo kog novinara koji mu postavi „nezgodno“ pitanje, s obzirom da je Gordana Uzelac jedinstvena. Nažalost nije jedina.

Taj analno alpinistički smer žurnalizma danas gaje mnogi „novinari“: Sarapa, sve plavuše i brinete s Pinka, Marić Milomir i sila likova koji se odazivaju na imena glavni urednik ili nezavisni analitičar, a koji iz jutra u jutro, uvek jedni ti isti, gostuju u jutarnjim programima Vučićevih televizija (s obzirom da je Vučić sam država, onda je logično da su nacionalne televizije u stvari njegove).

To se jedino ne odnosi na Krstić Nebojšu, koji je očigledno pametan, pa se po tom osnovu ne skida sa TV ekrana. Naravno da je pametan kada je mogao da savetuje dva „arhineprijatelja“ Tadića i Vučića, jednog za dugim.

Mada bi, šala na stranu, svi (pa i ja) okrivili Krstića za konvertitstvo, u suštini su ova dva predsednika veoma slična: samodovoljni i samozaljubljeni, nespremni za dijalog, sa manijom više vrednosti… Tako da evet efendija Krstić Nebojša nije morao značajnije da menja klimoglav…

Nedostatak sumnje i nedostatak informacija čine građane Srbije nekompetentnim, nekonkurentnim i inferiornim. Kada umesto građana koji sumnjaju imate podanike (na čemu neprestano insistira Broj jedan, koji kao kakvo dete zahteva od naroda da ga obožava), onda je to društvo niskih performansi, nespremno na aktivizam i traženje rešenja.

Broj jedan samo zahteva da se voli kao da je Bog, a onda će on, kao i Bog, rešavati sve probleme. Naše je samo da ga volimo. Zbog podaništva srpsko je društvo na dnu svih mogućih lestvica, pa naravno i po ekonomskoj moći.

Nasuprot euforičnom i blagoglagoljivom Broju jedan koji neprestano tvrdi da smo u zlatnom dobu, stvarnost je drugačija: na granici siromaštva živi najmanje 1,8 miliona stanovnika Srbije, što znači da je svaki četvrti građanin siromašan.

Kako pokazuju zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku sa stopom siromaštva od 24,6% Srbija zauzima prvo mesto među siromašnim zemljama Evrope! U poslednjih deset godina srpska privreda je porasla za manje od 15 posto, a kosovska za 36, dokumentuje Eurostat!

Ima li onda nekoga ko sumnja da smo u zlatnom dobu? Ima, ali su retki. Osnovna vrednost Danasa, Nina, Južnih vesti… je upravo u tome što neguju sumnju, taj biser mudrosti među narodima i što građaninu pružaju informaciju na osnovu koje može da sumnja.

„Na kraju nećemo pamtiti reči naših neprijatelja već ćutanje naših prijatelja“, govorio je Martin Luter King. Zbog toga moramo se boriti za sumnju i informaciju – i da na taj način, nećutanjem, pomognemo ovoj vlasti.

 „Vlast nad narodom bez informisanja naroda, odnosno sredstava uz pomoć kojih se može informisati, samo je prolog farse ili tragedije, ili oboje“, govorio je četvrti američki predsednik DŽejms Medison.

Naš narod se „informiše“ preko Pinka a Informer je, ne slučajno, najjeftinija dnevna novina (jeftino je sigurno i ono što se odaziva na „Alo“ ali nisam siguran da je to novina, čak i formalno). U veku gde je informacija najskuplja roba, Srbija joj najkonzistentnije spušta cenu svodeći je na nivo banalnosti ili besmislice.

Ono što boli je činjenica da se vlast više i ne trudi da njena informacija bude logična, unapred svesna da će joj sve „proći“. Tako vlast, nakon silnih upozorenja, čiji smo i Danas i ja bili inicijatori, priznaje da nema dovoljno medicinskih radnika pa ministar iz Zemuna obećava da će primiti „500 lekara i 1.200 zdravstvenih radnika“.

Ako ne sumnjamo i verujemo u informaciju da nema „egzodusa“ (termin koji najčešće upotrebljava ovaj autor), te da je ministar govorio istinu da je ove godine samo 766 njih otišlo iz zemlje ostaje sumnja: a zbog čega se ove godine prima tri puta više medicinskih radnika nego je otišlo, ako nema egzodusa? Eto kako sumnja nudi pravu informaciju a ne ovu isfabrikovanu u Palmira Toljatija…

Da nema preterano puno razloga za zadovoljstvo i građana i bolnica svedoči i sledeća informacija – kada Guglu zadate zadatak „Lončar prima 500 lekara“ nađete za 0,32 sekunde čak 7.200 odgovora… Muka je sa datumima… Lončar je „primao 500 lekara“ i 16. 8. 2014. godine i 12. 3. 2017. godine i… Tvrdi ovaj kontroverzni ministar da ovakvog zdravstvenog sistema „nema nigde u Evropi“. Da ovakvog nema, verujem – pre svega zato što ovo i nije sistem, nego ova više nego značajna društvena delatnost opstaje zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca.

S obzirom da uskoro neće biti ni pojedinaca ni entuzijazma, podsećam Ministra koji čita Danas na problem stotine napuštenih i odbačenih pedijatara koji su završili volonterske specijalizacije i koji su dorasli i najsloženijim poslovima u Klinici – to kao njihov profesor odgovorno tvrdim. Nadam se da ovo neće biti uzaludan vapaj te da ovi pametni i mladi ljudi koji su o svom trošku plaćali školovanje neće o svom trošku i otići u Nemačku.

Novi test za Ministra: da li sam politikant ako kažem da prestonička interventna kardiologija koja sada broji petnaestak vrhunskih stručnjaka proseka starosti oko 60 godina ima samo jednog mladog specijalistu i dvojicu primljenih početnika? Da li sam zlonameran ako kažem da će svi građani Srbije koji dobiju infarkt nakon 2026. godine imati vrlo neizvesnu sudbinu?

Vinston Čerčil je rekao: „hrabrost znači ustati i govoriti – hrabrost takođe znači sesti i slušati“.

Ako vlast počne da sluša kritike i počne da sumnja u svoju izuzetnost, misija Danasa u širenju informacija imaće pun smisao. Bojim se da idemo u suprotnom pravcu – da će vlast uskoro na neki način i uz neko opravdanje ograničiti upotrebu interneta, pa čak i usložiti (da ne kažem onemogućiti) dobijanje pasoša.

Biće onda kasno za sve – i za one dekadente kojima su danas „svi isti“ i koji najveći problem vide u nejakoj opoziciji.

Opozicija je jaka koliko je jaka naša građanska svest. U trenutku kada prestanemo da budemo podanici i postanemo građani, opozicija će postati jaka. Nije to posao Đilasa, Obradovića ili Živkovića, to je posao građana Srbije.

Zbog toga bojkot ili ne, ali budimo građani u 2020. godini!

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu